Mali i veliki grobovi

U svetu se svakodnevno dešavaju pljačke, silovanja, ubistva i razbojništva. Ne postoji snaga koja bi to mogla da spreči, ili barem svede na minimum. Takav je naš svet, skrojen po meri besa i ludila. Ono što nas ponekad uznemiri, jeste način na koji je neki zločin izveden, odnosno, količina surovosti koja nas ne ostavlja ravnodušnim. Kada su do smrti huligani pretukli francuskog državljanina Brisa Tatona, Ministarstvo unutrašnjih poslova, sve nevladine organizacije i komiteti za ljudska prava su u kratkom roku podigli glas sa porukom da niko ne sme ostati nekažnjen. Slike polaganja cveća i paljenja sveća obišle su svet. Normalno i korektno za civilizovano društvo, osim što su kolone empatičnih Novosađana i Beograđana ovaj slučaj podigle na nivo međunarodnog incidenta. Fond za humanitarno pravo i Žene u crnom ovaj slučaj povezale su sa srpskim nacionalizmom. Malo je nedostajalo da kažu kako ubice idu u crkvu i slave Vidovdan. Prilično skandalozno, imajući u vidu način na koji je svet protumačio sliku tadašnjeg događaja: Ima tamo jedan narod koji ubija bez milosti.

Ko je još čuo da je samo pre nekoliko dana u Nišu do smrti pretučen radnik obezbeđenja, Dragan Simonović? U preduzeću Elmont u Nišu, u trenutku kad je otkrio četvoricu mladih ljudi u pokušaju pljačke, metalnim šipkama brutalno je i mučki pretučen. Vest je objavljena u svega dve rečenice, bez opisa brutalnosti i muka koje je nesretni radnik imao pred smrt. Jedino je Politika objavila nešto više detalja o monstruoznom ubistvu. Neurohirurzi su rekli da se svakodnevno susreću sa teškim povredama, ali da ovakve zločinačke i mučke povrede, koje je zadobio čuvar, ne pamte u svojoj dugogodišnjoj praksi. Umro je u najstrašnijem ropcu.

Svaki normalan čovek osudiće ubistvo Brisa Tatona. Jeziva je bila slika njegovog umiranja, dok je bio privezan za aparate. Svaki normalan čovek osudiće i zločin nad nesretnim radnikom iz Niša, koji su počinili četvorica razbojnika, od kojih jedan ima svega 15 godina i dosije sa čak 123 krivične prijave, ali Draganu Simonoviću, osim svoje uže rodbine, niko neće paliti sveće po trgovima, dizati glas protiv huliganstva i razbojništva, poslati poruku sudskim organima da se ubice najstrože kazne. Zanemeće borci za ljudska prava da se zločinci osude na stogodišnju kaznu, jer trošiti snagu i novac za propagiranje pravde za nekog ko je naš i ko je radio svoj posao za platu nedostojnu čoveka, nije politički korektno. Za razliku od Brisa Tatona, roditelje i porodicu Dragana Simonovića nikada nećemo videti na malom ekranu, niti je kome palo na pamet da napravi fotografiju koja prikazuje Simonovićevo razneto lice i lobanju. Nećemo se buniti ako kojim slučajem neko od monstruma bude čak i neosuđen, jer većina su mlađi punoletnici, a sam slučaj nije dobio na publicitetu, da bi sudija morao da se preznojava prilikom donošenja odluka. Novac koji pristiže iz soroševskih fondova nema namenu da se troši na gluposti, kao što je beskompromisno suzbijanje nasilništva. Kako ne nazvati licemerom nekoga ko je Tatonu palio sveće, a Dragan Simonović ga se ne tiče? Što više ubijenih stranih državljana, veće plate NVO borcima za ljudska prava i što bolju kanalizaciju. Ostali slučajevi ne potpadaju pod ovu ekonomsku računicu.

Ubice, kao konzumenti najstrašnijih opojnih droga, u trenutku ludila, ne gledaju žrtvi u lice i svako od njih ima svoje ime i prezime. Sa druge strane, postoje mali i veliki grobovi, iako je smrt u suštini ista. Čini nam se da smo olako prihvatili holivudski obrazac kolektivne krivice, severnoatlantsko poimanje uzajamnosti žrtava i preraspodelu uloge žrtvi i krivaca. Što je publicitet veći, veći je i zločin. Zar nas Srebrenica tome nije naučila? Razbojnici su huligani samo onda kada brutalno ubiju stranog državljanina. Kada to učine nekom našem komšiji, poznaniku ili prijatelju, onda su to mladi ljudi koji su skrenuli sa pravog puta. Važne su definicije i slika koja se nosi u svet. Nevažni su ljudi i pojedinci. Nevažan je Dragan Simonović, očigledno.

Ivan Novčić