Malo nas je...

Male ljudske zajednice na antipodama društvenih zbivanja razvijaju sasvim specifične karakteristike, odnose i ponašanja. Utoliko pre koliko je količina istorijskih dejstava ostavila neizbrisivih tragova i jednu ljudsku zajednicu učinila neotpornom na novonastale situacije čije se oblikovanje samo u poslednjih četvrt veka kretalo eksponencijalnom brzinom.

Ne tako davno, zatvorenost je predstavljala sinonim za očuvanje određenih odnosa koji su tako zamrznuti čak bili tema proučavanja u širim društvenim zajednicama ponetim re-evolucionalnim vetrovima. Međutim, sadašnje stanje nam govori da je to bio samo poslednji ples leptira na sceni pred spuštanje zavese. Ono što je trebalo i moglo biti sačuvano, izgubljeno je u „velikom pohodu“, poput onog koji je na kranji zapad američkog severnog kontinenta, u potragu za boljim životom odveo na stotine hiljada došljaka. U balkanskim razmerama „veliki pohod“ nije odveo, već je „veliki brat“ te ljude zaveo i to izgleda ovako. Generacije i generacije strpljenja i trpljenja proizvele su čoveka sadašnjice. On je nezasit, neskroman  i neuk. U pohod je pošao iz mamine, ili bakine kuhinje, sa nekoliko priča iz čitanki, najboljim savetima dobrih ortaka i satima, mesecima i godinama odgledanim tuđim svetom na TV ekranu. Na svet oko sebe gleda kao lovac na otvoreno lovište naoružan modernim istrebljivačkim oružjem i opskrbljen neograničenom municijom.

Od čoveka sadašnjice razlikuje se žena  sadašnjice po spremnosti da više nikada ne bude žena. Ona je mačka, riba, kraljica, cica, ona je i opajdara i kučka, ali žena nikako. Taj pojam je prevaziđen i suviše kompleksan za osobe ženskog pola čija se životna suština svodi na iskorišćavanje i korišćenje svega postojećeg. Od davnina su takve osobe imale svoje zvanje, pa i zanat, ali su evolutivno dostigle stepen osnovnog predatora na planeti.

Zašto je tako? Gde se skrenulo sa puta i ko je pogrešio?

O razlozima nećemo ovoga puta jer ih ima sijaset, koliko za, toliko i protiv. Svega i svačega sa kime i čime smo bili u kontaktu. Tek, nespremni smo dočekali ovaj vek. To je neko hteo i na tome je radio. Mi smo za to vreme kao cvrčci pevušili i igrali i kad pogledam danas zbivanja u zemlji, ništa se nije promenilo. Ništa izuzev frizura i krpica koje trpamo na sebe, modela prevoznog sredstva i obaveznog aparata za daljinsku komunikaciju, zvanog mobilni, a ona bliska, komunikacija  'oči u oči i reč na reč' iščezla je potisnuta zahtevima sadašnjice.

Pak, ljudska zajednica nije skup individualnosti koje teže ličnom ushićenju i bogaćenju, već zajednica ljudi čiji je cilj ... I naravno u tom grmu leži zec, koji je cilj naše male ljudske zajednice? Ako pitate političare u par neubedljivih reči će zameniti sredstvo sa ciljem i trivijalnim stvarima podariti auru neprokosnovenosti, a onda od struke do struke i od doba do doba cilj će kliziti kao prst na ekranu za izgubljenim slovom, a vreme će već činiti svojei nepopravljivo nas držati u rezervatu  sa imenom nekada slavne i moćne države.

Jer, malo nas je da se ravnopravno i adekvatno borimo na svetskom, pa i kontinentalnom, a čak i na poluostrvskom bojnom polju. Ipak, ta se malobrojnost može nadomestiti onim drevnim kvalitetima na koje smo prethodno aludirali i koji su se izgubili u vihoru evolucije (revolucije su poznanica za velike i moćne): spremnost, sposobnost, stručnost i solidarnost.

Dragan Pajović