Nema demokratije bez nacionalnih interesa

Nijedna od takozvanih zapadnih demokratija koje uticajem, novcem i oružjem propagiraju i nameću svoj način života, svoje principe, zakone i stavove nije zapostavila nacionalne interese. Naprotiv, novi oblici nacionalizma: ekonomski, kulturni i sportski patriotizmi jačaju i dostojna su zamena sa identičnim ciljem izvikanom nacionalizmu. Ali to je slučaj i sa Kinom, Indijom i drugim rastućim, nastupajućim nacijama, brojčano i ekonomski.

Zloupotrebljen za vreme autoritarnih i diktatorskih režima, prokazan u ime novonastalog principa ljudskih prava koji je dobio primat nad pravom naroda, nacionalizam će, pokazaće vreme, opstati kao jedina sigurna brana nadolazećim promenama na Starom Kontinentu, unatoč  mimikriji kojom su osnovna ljudska prava preinačena u prava čoveka kao vrhovnu demokratsku instancu. Kao i obično, pitanje je u ravnoteži. Zato je čak i izlišno suočavati jedan društveni sistem sa konceptom privrženosti jednom narodu i nacionalnim interesima. Demokratija kao okvir nije nekompatibilna sa očuvanjem interesa jednog naroda, niti je odbrana interesa jedne nacije bunt protiv prirodnog društvenog sistema. Što bi rekla deca, ne sabiraju se babe i žabe. Zapadnjačke demokratije su u suštini najveći pobornici nacionalizma, iako isti uskraćuju tradicionalnim zajednicama. Što je država starija i što je narodna istorija bogatija izaziva u svetu veće podozrenje. Tako prolazi kao normalno i prirodno kada Amerikanci, Englezi, Nemci ili Francuzi brane svoje interese i teritoriju, ali je to kažnjivo i preteće ako je u pitanju manji narod. Kada brane svoje tržište i svoje monopole, kada zatvaraju granice za gladne i prognane, za nezbrinute i izbegle od ratova koje su sami nametnuli, kada brane svoju valutu, kada brane svoje titule i sportske rezultate, kada brane svoje principe kako kažu u stvari brane svoje interese, svoju teritoriju, svoj građane, svoj narod. Kako god da se zvao. I to je nacionalizam. I on je prihvatljiv u tim i takvim okvirima sa svim mogućim lažnim objašnjenjima, ali nije kada je u pitanju manji narod. I EU je, iako nadnacionalna struktura podložna nacionalizmu. Briselske tehnokrate brane svoje ugovore Mastriške i Lisabonske, brane svoju poljoprivredu, brane svoje nacionalne ekonomije, svoju energetsku nezavisnost, brane svoje stečene interese. A zašto to nije omogućeno i drugima, a da seodmah ne digne graja da je u pitanju nacionalizam. Zar odbrana sopstvenih interesa ima i lice i naličje kao i sve postojeće, ili je samo u pitanju princip samoodržanja po najstarijem prirodnom zakonu ljudi koji govore istim jezikom, žive na istoj teritoriji i muče iste muke?

Nacionalizam ni danas nije anahron. Još ima naroda na kugli zemaljskoj koji nisu uspeli da stvore i ozvaniče svoje prirodno okruženje, kojima osnovna ljudska prava (sloboda kretanja, privatno vlasništvo, pravo da biraju i budu birani...) nisu nadomestila prava koja im pripadaju kao pripadnicima nacije: pravo na svoj jezik, na svoju teritoriju, na svoju kulturu. Globalizacijom odnosa i rasparčavanjem zajednica nosioci monopola u svetu služe drugima na zlatnom tanjiru građanska prava izvlačeći iz njihovih nacionalnih prava interese za svoje finansijske korporacije. Ta velika prevara se zove i čini pod okriljem demokratije. Lakše je svetskim moćnicima usitniti nas, razdvojiti i podeliti po ekonomskim, socijalnim, političkim i svakakvim autonomaškim osnovama da bi nas lakše potčinili. I zato je srpski nacionalizam bauk. On je opstao kao jedina brana svetskim moćnicima. Ako on padne, u ovom svetu egoizma i nesolidarnosti padaju i sva građanska prava, sve plate i penzije, socijalne zaštite, sloboda govora i otvara se širok prostor za moderno robovanje svemoćnom bogu Novcu.

A svaki narod ima neotuđivo pravo na svoje ime, teritoriju i bogatstva koja se na njoj nalaze, na svoju himnu, zastavu, jezik, pismo i kulturu. I kao takav, on je neraskidiva nit koja čini ovaj svet bogatijim.  Očuvanje nacionalnog identiteta doprinosi bogaćenju svetske kulturne baštine nasuprot nametanju jednog jezičkog, kulturološkog, ekonomskog i najzad i političkog modela. Stoga je bitno da svaki narod sačuva svoje osobenosti i specifičnosti, gajeći ih i usavršavajući ih uz dužno recipročno poštovanje svih drugih.

Priča ne bi bila ispričana da se ne osvrnemo na još jedan aspekt nacionalne pripadnosti. Najbolniji i verovatno je to onaj koji drugima i najviše smeta. Kroz vekove smo stradali baš samo i zato što smo Srbi, a ne građani i nosioci građanskih prava.

Pijetet prema žrtvama, a u svakoj srpskoj porodici ih ima, nam nameće činjenicu da kao Srbi i opstanemo.

Dragan Pajović