Nevreme 4 – Stvorenja iz blata

...Nadaju se da to što rade može da im produži opstanak na svetu još koji minut, dan, mesec ili godinu. Znaju oni da je odavno prošlo vreme kad je trebalo da nestanu odavde, ali im se osladilo, pa se ne pokreću. Oni, naprotiv, čine sve veća zla i pitanje koja ja čitaocima ovde postavljam vrlo je jasno: “Da li želite da zlo opstane? Koliko još treba da vam se dokazuje da neće sami od sebe da nestanu idioti, jer nemaju čak ni nameru da se povuku, jer su odavno s one strane dobra i zla? Pitam te ovde jasno i glasno zašto im pomažeš da unište sve?“

Pošto ne popravljam cipele ili cevi, a ni razne druge stvari ne radim, bavim se nečim za šta mislim da sam relativno kvalifikovan, iako sam svestan toga da iznad popa ima pop. Prihvatam tu činjenicu na svoj prilično nesujetan način, jer mi nikad u životu nije bila namera da postanem svojevrsni fahidiot koji briljira samo u svojoj struci, a da je u svim drugim sferama života običan debil.  

Bavim se, između ostalog, pisanjem, ako nekom to dosad nije bilo jasno. Književnost je, pored toga što je bila obavezan predmet u raznim školama, često bila i intimna družbenica koju sam negovao i čuvao kao što to radi čovek koji voli. Draga mi je ta umilna i iznad svega zahtevna družbenica i zato često razmišljam o njoj. Razmišljam o tome koliko je nekada bila poštovana i koliko su se ljudi trudilo oko nje, pa čak i svoj život polagali, kada su to shvatali kao svoju dužnost. Naravno da su to bili dovoljno veliki ljudi da ne ustuknu od tog poteza krajnje požrtvovanosti.

Književnost nije poput drugih umetnosti. Iako ima umetnosti koje međusobno liče, a i onih koje se između sebe skroz razlikuju, književnost je različita u odnosu na sve ostale umetnosti, ako je umetnost, a ne nabrajanje činjenica, ili poslušničko pisanje propagandnih materijala, ili nekih drugih sranja.

Često možete da vidite slikara koji je naprosto obična budala, ali takvih ima i vajara i plesača i muzičara i ostalih umetnika. Razlika između „vremena večnosti“ i današnjice se tu najjače odrazila na ljudsku psihu. Stvorili su se uslovi da svaki mentalno zaostali i duhovno poremećeni lik za sebe nalazi da je umetnik neke vrste. Nećete naći više nakaza nego u „svetu umetnosti“ današnjice. Umetnost je postala izgovor najrazličitijim vrstama krembila koji su se pojavili od početka praktičnog korišćenja struje. 

Pogledajte koliko njih sebe naziva umetnicima, a nisu psihički zdravi. Koliko njih je polupismeno do skroz nepismeno među „fizičkim umetnicima“ tipa plesači, igrači, pevači i drugim takozvanim disciplinama umetnosti. Pogledajte koliko njih ne zna osnovne stvari o životu, a izigravaju umetnike. Koliko je maminih i tatinih duševnih bolesnika koji su potpuno asocijalni i često vidno tupavi „slučajno“ skrenuti u slikarstvo kupovinom jedne četkice i vodenih boja. Isto važi i za vajarstvo ili fotografisanje i slične umetnosti koje su bezmalo nezamislive bez izvesnog alata koji se deci kupuje da ne bi bila potpuno izolovana u svom odrastanju. Činjenica je da mnogi nose potpuno nezasluženo i jako često lažno naziv „umetnik“ kroz život, a da su u stvari toliko tupavi da ne shvataju da time zapravo obesmišljavaju umetnost i skrajnjuju one umetnike koji to zaista i jesu, jer svojom nedotupavnom pameću ne vide dalje od svog „zvanja“ i ne kapiraju šta znači obaranje vrednosti nečega masovnom proizvodnjom imitacija onoga što zaista vredi. Potpuno je jasno i očigledno da devalvacija umetnosti odgovara „vlastima“, jer se na taj način dobija utisak da je umetnik jedna prilično jadna kreatura koja, eto, ne zna da se bavi ničim drugim, pa preko takvih umetnost kao celina izbija, u uslovima koji nas sada okružuju, na loš glas, jer to su „oni zamajeni“ koji nemaju mozga u glavi, pa je njihova reč bez težine i značaja za društvo kao celinu.

To važi za skoro sve umetnosti, sem za književnost. Razlika je više nego očigledna u prostoj činjenici, a to je da onaj koji piše treba prvo da razmisli, ali avaj... U vremenima „večnosti“ i nepismen čovek bi vagao svoju reč svestan toga da reči mogu da izazovu reakciju, da pogrešna reč može da ima loših posledica za onog koji ih je izgovorio, a da uvredljiva ili ponižavajuća reč može da dovede i do ubistva onoga koji ih je izgovorio ili napisao. Dovoljno je bila jedna pogrešna reč i ode se u aps, ili se biva izopšten, ili mučen, a ponekad se dešavalo i da ode glava. Onda je počela da se koristi struja i vremena večnosti su prošla.

Mamonizam i njegov suprotstavljeni tabor  komunizam su se borili za prevlast i pošto ni jedan ni drugi “-izam” nije mogao da zaživi u punom i potpunom sjaju borili su se stvarajući nove klase ljudi. Umetnici koji su bili obične lucprde zarad malo slave i priznanja su korišćeni u propagandne svrhe i često su se ponosili time, ali je nedostajala misaona podloga koja bi snagom dubokog promišljanja pravdala često potpuno izopačene poteze jedne, druge ili petnaeste vlasti. Tada se iz sve snage popularizovao naziv „intelektualac“ i to sa sve gradiranjem tipa „pravi“ (kao da postoje nepravi ili lažni intelektualci – što je potpuna glupost, jer to onda nisu intelektualci već prevaranti) ili „vrhunski“.

Na ovim prostorima to je začinjeno besplatnim stanovima, velikim platama, večerama, provodima, povlašćenim tretmanima,  nagradama i raznim drugim beneficijama sa jedne strane, a potpuno iskrivljenom slikom stvarnosti sa druge strane. Tako su mediokriteti preko raznih društvenih nauka stigli do ubeđenja da treba da budu proglašeni intelektualcima, ali ne zato što imaju neku misao vodilju koja mora da bude obnarodovana da ne bi propala kao mnoge druge u lavirintima zaborava, već zbog beneficija koje taj naziv nosi. Zbog materijalne koristi, prosto i jednostavno. Sve to su videle onda i razne „misliteljke“ koje ne znaju ni gramatiku za šesti razred osnovne škole, pa su i one rešile da postanu intelektualke. Još kad su mas-medijska sredstva počela da promovišu potomke prijatelja vlastodržača, sa sve ogromnim šeširima i rukavicama do lakata onda su nagrnule.

Posledica toga je da je prestala da postoji prava književna kritika, a usled nedostatka prave književne kritike nestala je i istinita društvena kritika i „vlasti i sile i vrhovništva i gospodstva“ su se iz doba večnosti prepakovali u doba struje i rade danas isto ono što su radili i pre, sa tom razlikom da je iluzija mnogo ubedljivija nego ranije. Sve su to izveli uz pomoć raznih kafe-kuvarica, vaspitačica, čistača ulica, pravnika i raznih drugih nabeđenih intelektualaca, jer su te do juče potpuno nevidljive kreature u sopstvenim očima dobile na značaju, a da ni u jednom trenutku nisu osetili ni stid ni sram što su bili uništivači književnosti, umetnosti i i misli. Oni se, kao i svi gmizavci, valjaju u stvorenoj kaljuzi sa velikim zadovoljstvom i besomučno štampaju svoje dnevničke ispovesti začinjene seksualnim fantazijama i niskobudžetnim pametovanjima i misle o sebi da su najviši oblik života. Njihovo jedino pravo dostignuće je uništavanje pravih vrednosti, jer kome dosad nije bilo jasno, svaka vlast gaji takve budale, ali nijedna nije za deset godina izgubila pet ratova, na desetine hiljade ljudi i stvorila na stotine hiljade bolesnih i osakaćenih sa posledicama koje može da vidi svako ko stoji više od pola sata pored nekog kontejnera. U tom posledičnom vremenu živimo...

Nastavlja se...