O, narode moj!

          Žustre se rasprave vode po Internetima glede aktuelnog političkog trenutka, doktorati, rektorati, dekanati su nam meta, je l' ovaj sad gori od onog vođe onomad - oči povadismo;  lome se koplja oko aflatoksina i dalje i ponovo, a poplave smo skoro zaboravili, setimo ih se tek kada na nekoj od mreža osvane fotografija iz nekog lanca supermarketa koji prodaje robu namenjenu za pomoć ugroženima; dakle, humanitarnu pomoć možete kupiti po izuzetno povoljnoj ceni koliko sutra. Ako vam se posreći, možda kupite baš ono što ste lično spakovali i predali da pomognete.

Fejsbuk, na primer, vrca od branilaca Kosova, Srbije, Rusije, Ukrajine, Gaze, kučića,  mačića, rodne ravnopravnosti, homoseksualaca, bratstva i jedinstva, Dveri...ama svega što se braniti može iz sobe sa klimom i iza monitora;  „Peščanik“ postao čitaniji od „Blica“ (dobro, nije, ali mogu malo da preterujem, niko mi ne brani, još),  duhovitost svoju čuvamo divnim fotomontažama raznim...

Tviter pak preplavljen visprenim „ko će koga da nadjebe“ statusima, za 140 karaktera treba imati brzu pamet i prste, tako to ide. Karakter nije obavezan. Aktuelne teme, nikako da „izmode“: Vučić, Ješić, botovi, aflatoksin, (ček' da virnem na lajnu) a, da: doktorati, magistrature, pomozite Uni, Anji, Tei da se izleči, SMS na 1003, svi smo humani, dajte, uplatite, pomozite, raskrinkajte, retvitujte...

Istovremeno, u paralelnom Univerzumu Fejsbuka većina naših vrlih političkih i inih komentatora raspada se na instagram fotkama na nekoj plaži – da l' su Maldivi il' Moravski plićak potpuno nevažno, ne vidi se u kadru, urla se #BravoNole, šeruju se slatke bebe i romantika, referišemo uredno gde smo bili, šta gledali, šta radili, jeli, pili, kako se proveli...kačimo fotke iz kafana, sa koncerata, selebritije, cupike, sise i dupeta, ne kapirajući da stvaramo gori tabloid od bilo kog do sada izniklog na plodnom, govnima pođubrenom srpskom tlu.

Paralelna dimenzija Tvitera pak filozofira, preporučuje mesta za rajski odmor, pravi TweetUp-ove, reklamira neki brend ili pušta dobru muziku. To mu dođe neki moderni  „Džuboks“ magazin uz kojeg kupite i „Alan Ford“ . Ne poričem, ja sam u toj drugoj Tviter dimenziji. Takva mi je i Fejsbuk navika. A volim da opletem povremeno po politici, društvenoj situaciji, aktuelnom momentu, ne sporim, pa nije mi tata Švajcarac nego Budimir.

Nego, narode moj, džaba smo krečili, znate?

To što mi trtljamo po Internetu nije nam od neke vajde, Če je umro, a bio je revolucionar i nije imao internet. Išao je u narod. To što vi mislite da je narod na internetu, grdno ste se zajebali.

Narod, onaj koji glasa, koji je, kako neko reče „kritična masa“, internet vidi samo kad opsuje svog mladunca što „opet visi po Tviterima“ i misli da je to pošast i zlo, i da tu vrebaju silovatelji i pedofili koji će kroz kabl da napadnu, a i da se tu šire neistine o aktuelnoj društveno – političkoj situaciji u zemlji.

Jer su tako čuli na najgledanijoj srpskoj televiziji. U nekom od dnevnika pre ili posle jedne od milion dirljivih serija ili „istinitih“ priča o sudbinama koje suze na oči teraju „Jadno dete, vidi kako živi, ni struju nema, a ti, umesto da ideš da kopaš...Gasi taj kompjuter, struju trošiš samo džabe!“

A sada, da pređem na stvar: Da li znate koliki uticaj ima internet na glasače?

Evo jedne fine ankete glede sprege glasačkog tela i interneta, u ciframa:

-          67% ispitanika na uzorku od 1200 ljudi ( podaci od ove godine) ima pristup internetu

-          81% ima i koristi Fejsbuk

-          Najveći broj glasača kao izvor informisanja na internetu navodi „Blic“ i „Kurir“

-          Preko 90% ispitanika se informiše redovno preko  - TV programa

Eto, toliko vredi internet u Srbalja.

Dakle,  većina ljudi, dobar deo, komadina more, divnog  naroda našeg, internet koristi kako bi se zabavio, izlečio frustracije u komentarima na neki tekst u „Blicu“ koji preleti pogledom uz jutarnju kaficu, a  koji mu uopšte nije bitan za svakodnevni život, odigra koju igricu, odsluša muziku, overi guzu od komšinice da vidi je l' dobro pocrnela u Paraliji, okači nekli besan revolucionaran status i onda se nadžedži ispred TV ekrana i sluša kako mu neko tamo tumači recimo nov Zakon o radu.

Naravno, taj isti komad naroda veze nema šta uopšte piše u tom Zakonu, jer niti zna gde može da pročita, niti zna da ima pravo na uvid u sve zakone koje oni što ih je izabrao donose u njegovo ime. 

Isti taj komad naroda je spaceman, ogledni primerak, prosečni građanin ove zemlje, kome se ciljano, precizno i veoma dobro sračunato svaka informacija plasira jer za to onaj koji plasira željenu informaciju plaća dobre pare timovima zaista stručnih ljudi.

Ne, ne na internetu. Napolju. Za novine, TV, za ono za šta narod ima snage i vremena, što pročita i čuje usput, dok jede, sedi sa komšijama uz pivo i bistri istu tu politiku, pretresa društvo i komentariše Noletovu svadbu. Za to informisanje, ono koje je bitno i koje se računa, potrebni su stručni ljudi.

Koliko je i poziciji i opoziciji, uz retke izuzetke, u suštini nebitno šta se dešava na internetu do sada ste valjda več shvatili.

Jer, bilo nas je tačno – šačica. Narode moj. Ja toliko.

E, da, samo još jednom da obnovimo znanje: 

Tamara Gočmanac