Obični ljudi

Kada neki političar u rečenici upotrebi pridev "obični" uz reč ljudi, jedan čovek se sigurno uvredi. Nije poznato da li je taj čovek običan ili ne, da li je muško ili žensko i da li je iskoristio glasačko pravo i doveo tog političara na vlast, ili se raduje njegovom lošem izbornom rezultatu. Svakako, svaki put kada političar za čoveka izjavi, u bilo kom kontekstu, da je običan, prvo što ta osoba pomisli je da, onaj ko to izgovara, smatra da ne pripada toj grupi ljudi. I ima neke istine u tome. Da je političar na vlasti čovek, onaj običan, svakako bi radio svoj posao kao i svako drugi. Ne bi za svaki potez tražio aplauze, ili za svaku kritiku napadao nepoznate, obične ljude. Da je čovek, a ne političar, ne bi svoju platu na kraju meseca poklanjao u humanitarne svrhe, kako to neki čine. Jedva bi dočekao kraj meseca, da plata legne, kako bi platio račune, otišao u veću kupovinu, jer se frižider ispraznio. Stvarno nije običan taj političar na vlasti.

On ne mora ni da jede, ni da porodicu obuče. On živi od naše vere u bolje sutra. Posebno u izbornoj godini. Vlast zaista pogubno utiče na realan pogled i na svet oko sebe, ali i percepciju sopstvene važnosti jednog političara. A eto, taj običan čovek, kako vole da nazivaju ljude sa pravom glasa, baš voli da ih zamišlja kakvi su bili dok nisu došli na vlast. I nekako se čini da su bili, gle čuda, isti kao mi, obični ljudi.

Da su živeli od plate, da su se žalili na "one na vlasti", da su se pitali kako da prežive povećanje dažbina i kako da obezbede deci ono najneophodnije. Obični ljudi sve to gledaju i razmišljaju o tome svaki put kada ih neko posebno političar na vlasti, pomene u javnom nastupu. I misli se, taj čovek, gledajući tog neobičnog političara sa kompleksom više vrednosti, koliko je malo potrebno da neko sebi da za pravo da uopšte razlikuje ljude. Nije li reč o klasičnoj diskriminaciji? Mi i oni? Ko je i kad napravio sistem vrednosti prema kojima može da se izračuna u koju kategoriju bilo ko spada? Ko je i zašto običan, a ko je poseban? 

Narod, građani su ljudi. Za vas glasaju, ili ne, vaše komšije, rođaci. Ona baka što na Bajloniju vašoj ženi daje najbolji sir, koji je sama pravila. I učiteljica vašeg deteta. Radnik koji ne prima platu takođe ima vlast u svojim rukama. Sutra, kad dođe do novog izbornog kruga, može da zaokruži koga god hoće. I ovi obični ljudi u državnoj administraciji, koji dobijaju platu, znaju koliko ste svojih zaposlili. I uopšte ne misle, ni jedni, ni drugi, a ni treći, da ste bolji od njih. Rad svakog čoveka vrednuje se rezultatima. Ne postoji to saopštenje, taj nastup koji se može meriti činjeničnim stanjem u svakodnevnom životu. Na taj način se meri rezultat rada jednog političara. Političari često misle da je važnije ono što kažu od onoga što urade. To, naravno, nije istina. Zato jedni ostanu ispod cenzusa, a drugi dobiju podršku.

Međutim, ukoliko toliko verujete da bolje živimo od svake vaše izgovorene reči, onda bar povedite računa kako se obraćate nama, "običnim" ljudima sa neobičnom moći u vidu prava glasa. U suprotnom, bićete razočarani rezultatima na sledećim izborima. Isto kao vaši glasači koji su vam ukazali poverenje i doveli vas na vlast u poslednjem izbornom krugu.

Nataša Mijatović