Odgovornost

Videh predsednika Napredne Stranke u svojstvu Premijera na određeno vreme kako koristi srednjovekovnu pozorišnu formu, tragi-komediju (nastalu u Francuskoj u 16. veku pod perom dramaturga Robera Garniea – Robert GARNIER, koja podrazumeva klasičnu, tragičnu formu sa srećnim završetkom) u cilju nametanja volje stranih sila: još izraženijeg osiromašenja srednjeg staleža i krajnje popustljivosti naspram velikih kriminalaca, onih koji su se obogatili pljačkom društvene svojine, kada je isti, premijer, u koaliciji sa nacional-socijalističkim elementima bio jedna od karika nametnute strahovlade.

I naravno, prvo mi je pala na pamet definicija moralne odgovornosti koja se nameće kao jedino merilo, jedinom čoveku koji sebe stavlja iznad drugih. Moralna odgovornost je društvena vrednost koja iz određenih perspektiva može imati različita značenja, ali je suštinski povezana sa vremenom u kome se živi i značenju socijalne konfiguracije u kojoj se obitava. Između rizika i transgresija, moralna odgovornost podrazumeva, autonomno iliti nezavisno delanje između obaveza i dužnosti u društvenom kontekstu socijalnog takmičenja.

Pristup srednjovekovnom formom i stav koji izražava postavku materijalističkog koncepta trajanja koji podrazumeva da su za sprovođenje odgovorni samo oni koji ga izvršavaju, u našem slučaju, srednja klasa na koju pada sva težina pomenutih „reformi“, neodoljivo podsećaju na učenje italijanskog filozofa Tonija Negra, zagovarača besmrtnosti materijalnog: da svaki put kada nešto uradimo, prihvatamo odgovornost da ta akcija trajno – kroz vreme – određuje odnos lica koje vrši akciju i drugih. Ispunjenost u trenutku prenešena trajno u vremenu, bez mogućih transcendentnih pojava, bile one logične i moralne ili ne. U krajnosti, učenje vodi stavu da se smrt može „prevariti“ samo kroz stav „podmićivanja“ vremena, ispunjenosti i „natovarivanjem“ odgovornosti koje bi vreme ispunile do datog momenta.

Suprotan bi bio recimo stav američkog esejiste, pesnika i filozofa iz 19. veka, Ralfa Valda Emersona, koji u svom eseju „Poverenje i Autonimija“, pozivajući društvo na civilnu neposlušnost, izmedju ostalog kaže: "Usprotivimo se i prekorimo nesretnu osrednjost. Uzviknimo u lice trgovaca, steknutih navika i izvršilaca javnih poslova, činjenicu koju Istorija ne može da porekne, svaki put kad jedno biće dela u njemu Mislilac i odgovorni Činilac vrše radnje, jer pravi čovek ne pripada vremenu u kome živi, on je centar sveta i gde je On u sprezi sa prirodom tu je i božija klica, jer samo tako čovek može da se otarasi nametnutih normi i shvatanja i da računa samo na sebe kao gospodara postojećeg ...“

U politici je odgovornost jedna od tri centralne vrednosti, zajedno sa solidarnošću i autonomijom. Ona podrazumeva shvatanje i prihvatanje posledica za naše sadašnje delanje, u vremenu i prostoru – sadašnjosti i budućnosti i naravno na zvaničnoj teritoriji pomenute državne zajednice. Moderni odnosi izmedju entiteta u svetu, bili oni države, ili teritorije nisu ni malo kompleksniji nego što su bili u prošlosti, tek su „natovareniji“ stečenim iskustvima. I to nas ne lišava odgovornosti kao dužnosti da odgovaramo za svoje postupke, podrazumevajući sve moguće okolnosti i posledice, što znači prihvatiti osudu po potrebi i obavezno sankciju i reparaciju koje prate svaki akt javno izraženog odgovornog stava od koga zavise životi miliona postojećih i još toliko nerođenih.

Zar ne, Aleksandre Vučiću?

Dragan Pajović