Odjek oluje

Republika Hrvatska danas, 5. avgusta obeležava Dan pobede i domovinske zahvalnosti u znak sećanja na akciju Hrvatske Vojske (HV) i policije „Oluja“ 1995. godine.

Ovom prilikom neću ulaziti u širu političku pozadinu dešavanja koja su dovela do ove akcije. Da bih se bavio time, morao bih da spomenem previše političkih zamešateljstava koja su se oko i u tom prostoru, kao i u celoj bivšoj Jugoslaviji, odigravala od 1990. ili 1991. godine, pa sve do tih avgustovskih dana. Umesto toga, spomenuću samo par detalja, nešto tužne statistike, kao deo slike u krvavoj sudbini Balkana, koja ne prestaje da proždire ljude koji su se bez svoje krivice u tom ćošku Zemljinog šara rodili.

Akcija je brižljivo planirana i izvedena je brzo i izuzetno efikasno.

Za samo četiri dana, od 4. do 7. avgusta, tadašnja Republika Srpska Krajina (RSK), odnosno njen veći, zapadni deo, pregažen je i ponovno priključen Hrvatskoj. Ostatak te tvorevine, nazvan Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, mirno je reintegrisan u Hrvatsku tri godine kasnije. Već drugog dana akcije, glavni grad RSK, Knin, osvojen je. U akciji je učestvovalo oko 150’000 hrvatskih vojnika i policajaca (brojke variraju, zavisno od izvora), a napad je izvršen sa područja pet armijskih korpusa: splitskog, gospićkog, karlovačkog, zagrebačkog i bjelovarskog. Čitava akcija je imala četiri faze, nazivane redom „Oluja 1“, „Oluja 2“, „Oluja 3“ i „Oluja 4“. Najvažniji deo akcije je bila faza 4, izvršena sa područja splitskog korpusa i pod komandom general pukovnika Ante Gotovine. On je sa nekih 30’000 vojnika imao zadatak da probije odbranu Srpske Vojske Krajine (SVK), prodre duboko u teritoriju i zauzme strateške lokacije, uključujući tu i Knin. U tome je imao podršku 3’100 pripadnika specijalnih policijskih snaga iz rejona Velebita, pod komandom general pukovnika Mladena Markača, a nasuprot njima je stajalo oko 10’000 boraca 7. severnodalmatinskog korpusa SVK, pod komandom general majora Slobodana Kovačevića. Već do kraja prvog dana ofanzive srpske snage su postale razbijene, dezorijentisane i na mnogo mesta uhvaćene u makaze. Politički nestabilna i vojno očigledno nespremna, RSK je nestajala sat za satom, dok su civili ostajali prepušteni sami sebi.

Do kraja trećeg dana, predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman, već je obilazio kninsku tvrđavu, a kolone izbeglica su bežale preko teritorije BiH i same zahvaćene ratom. Od početnih 30’000 vojnika SVK, njih oko 10’000 preostalih povlačilo se zajedno sa civilima, praćeno sporadičnim napadima HV i policije, ali i Armije BiH, koja je kontrolisala region zapadne Bosne i Bihaća. Za sve vreme akcije, HV je imala logističku podršku NATO saveza, koji je na samom početku akcije bombardovanjem uništio nekoliko radara SVK i za sve vreme akcije ometao komunikacije SVK.

U zbeg je pošlo, smatra se, oko 250’000 ljudi, a na teritoriji sada već bivše RSK ostali su uglavnom malobrojni starci. Iz izbegličkih kolona, još oko 10’000 ljudi je ubijeno u sporadičnim sukobima tokom povlačenja preko Bosne, a preostalo stanovništvo u zauzetim područjima izloženo je sporadičnom maltretiranju ili čak ubijanju. Teritorija bivše RSK efektivno je etnički očišćena za samo četiri dana.

Podaci o žrtvama sa obe strane u priličnoj meri variraju, zavisno od izvora.

Žrtve sa hrvatske strane su oko 175 poginulih i oko 1’500 ranjenih, dok je sa srpske strane bilo oko 725 poginulih vojnika SVK. Hrvatski Helsinški odbor za ljudska prava navodi da je tokom akcije ubijeno 677 srpskih civila, a spaljeno je i opljačkano oko 20’000 napuštenih kuća. Dokumentaciono-informativnio centar „Veritas“ u svojoj evidenciji ima imena 1’853 poginulih i nestalih Srba, od čega dve trećine civila, među kojima i nekoliko stotina žena i dece.

Vlasti Republike Srbije, za to vreme su medijskom tišinom propratile ratna zbivanja, dok su se kolone izbeglica gomilale na autoputu ispred Beograda, u koji im je bilo zabranjeno da uđu. Nakon nekoliko dana agonije, većina je poslata ka unutrašnjosti Srbije, a njih oko 40’000 ka Kosovu, odakle će koju godinu kasnije ponovo morati da beže. Najveći broj izbeglih je u zbeg pošao samo sa onoliko stvari koliko su stigli da uzmu u obe ruke, dok su oni brži i srećniji uspeli da u neizvesnost krenu na traktoru ili nekom drugom poljoprivrednom vozilu.

2011. godine, Tribunal u Hagu je optužio i prvostepeno osudio hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača na 24 odnosno 18 godina zatvora za krivična dela progona, deportacije, pljačke, razaranja, ubistva, nečovečnog delanja i okrutnog postupanja. Prema podacima Tribunala, tokom operacije „Oluja“, ubijeno je oko 2’650 civila a preko 340’000 njih je izbeglo. U drugostepenom postupku, 2012. godine, oba generala su oslobođena svih optužbi i puštena na slobodu.

Dan sećanja na ovu vojno-policijsku akciju se u Srbiji obično obeležava parastosima stradalima, dok se u Hrvatskoj proslavlja kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti.

Najveći broj neposrednih aktera dešavanja od pre devetnaest godina, vojnih i političkih, danas su ili mrtvi, ili u penziji ili se i dalje bave politikom. Tadašnji predsednici Srbije i Hrvatske, mrtvi su. Milan Martić, tadašnji predsednik RSK, služi kaznu od 35 godina zatvora, na koju ga je Tribunal u Hagu osudio zbog ratnih zločina. Nijedan visoki oficir ili državnik Republike Hrvatske nije osuđen zbog ovih dešavanja.

Marko Ekmedžić