Odricanje i samoporicanje

Ako je neko imao dilemu zašto je osnovana Srpska napredna stranka, ovih dana može spokojno da zaključi, naravno, zbog Kosova i Metohije. Ako se neko pitao zašto se sprovodi medijska tirada, i najmoćnije informativne emisije učestvuju u građenju lika i dela novokomponovanog Mesije, može slobodno da spava i da zaključi, naravno, zbog Kosova i Metohije. Još od sastanka današnjeg premijera i predsednika države sa članovima balkanske mafije u hotelu Ric u Parizu, preko tajnih sastanaka u inostranim ambasadama najmoćnijih država, pa preko tajnih dogovora sa tadašnjom strankom na vlasti (Demokratskom strankom) koja je idejni tvorac najveće političke prevare u nas, bilo je sasvim jasno da tu nema nikakvog političkog prevrata, niti zaustavljanja ekonomske katastrofe. Cilj je bio jasan, trebalo je što bezbolnije preumiti malog evronadajućeg patuljka u čoveka koji će da kliče odricanju i samoporicanju. Ako to nisu mogli da sprovedu u delo predstavnici tzv. Demokratske opozicije Srbije, glavni majstori za to postali su politički patriotski zgubidani, bivši ili počivši rodoljubi, sasvim je svejedno. Bitan je paradoks vremena. Priča o Kosovu i Metohiji, gledano iz ugla politike, teška je svinjarija na koju se običan čovek gadi, posmatrajući je sa izvesnim osećanjem mučnine – priča korišćena u cilju promocije partijaških ciljeva.

Zbog Kosova i Metohije Slobodanu Miloševiću, nakon nepristajanja na mešanje međunarodne zajednice, a odmah nakon orgazmičkog oduševljenja Evropske unije, označivši ga balkanskim pomiriteljem zahvaljujući Dejtonskom sporazumu, počela je da se otkopava raka. Neki analitičari kažu da je i Zoran Đinđić pao na tom ispitu, Vojislav Koštunica prinudno sleteo u političku penziju, a Boris Tadić, strahujući da posao završi do kraja, politički unakažen. Epilog: pljuvanje patriota i izdajnika neprekidno traje u maglovitoj areni najsiromašnije zemlje u Evropi. Ali, cela priča o tome ne može da stane u sedamsto reči. Za nju ne bi bila dovoljna ni večnost.

Danas, u našoj tranzicionoj jadnici, nije greh ako kršite Ustav, jer samo narušavanje verbalnim činom ne podleže krivičnom gonjenju. Razlog za to, kako kažu stručnjaci sa Pravnog fakulteta, jeste i sa druge strane, odsustvo elemenata nasilja. Tek kada bi neko primenio silu, bio bi sankcionisan. Ako, pak, niste platili kaznu za parkiranje, postoji mogućnost da vam na vrata pošalju patrolu, iako niste primenili bilo kakav oblik nasilja. Tako mu Ustav dođe đačka pesma, a neplaćanje kazne monstruozni zločin. Međutim, i ta priča o Ustavu dolazi iz kuhinje političara, te je ostavimo po strani. Važnija je ona druga strana, ljudska, koju smo odavno počeli da gubimo.

Ta strana zahteva pronalaženje sopstvenih principa koji se formiraju onako kako se formira i razvija ličnost. Srbija je podeljeno društvo po raznim kriterijumima; društvo koje nije moglo da pronađe konsenzus za mnoštvo važnih pitanja. Ako stvari postavimo tako da odricanje od Kosova i Metohije dolazi kod jedne grupe ljudizahvaljujući autošovinizmu i sebemrzačkoj ideologiji, a kod drugih zbog jakog pritiska međunarodne zajednice koja sve to radi planski i kontinuirano, kao nekada turske trupe upadom na Balkan, spremajući sporazume i nametnute kapitulacije na svakih deset godina, i ostvarujući polako, ali ubitačno, svoj cilj, onda je razumljivo da strah tranzicionog malog nesrećnika pretvara u mašinu za odricanje i samoporicanje, jer, ljutili se mi ili ne, u takvoj tranzicionoj kapitulaciji čovek nema dušu, već je ona kompenzovana kofom govana, uglavnom onom potrošačkom.

Zaključimo jednostavno: svako ko se odriče Kosova i Metohije, jer ga ne oseća bliskim, ili ne oseća nikakvu povezanost i koren, ili ga se odriče jer je to tobože realnost, a zarad bolje budućnosti, ljubeći skute onima koji i ne kriju pljačku, neka se u budućnosti seti i najmanje nepravde koja mu bude za vratom. Po pravilu takvi najburnije i reaguju, i to samo onda kada je njihova zadnjica ugrožena. Takvi nikada neće prihvatiti poricanje, ili odricanje, svog novčanika, knjiga, položaja, statusa, švalerke ili prasetine. Zar nismo bili svedoci da je primenom jednog nebuloznog zakona, štaviše, bilo pretnji da se promeni pol? Takvi ne daju svoje, ali ono što ne osećaju kao svoje daju preko noći, po pravilu za džabe.

Svedoci smo da je predsednik SANU-a priznao tzv. državu Kosovo. Neka se pripreme sadašnji premijer i predsednik. Na kraju će papa već uspeti nekako da se snađe.

Ivan Novčić