Ostati ili otići?

Verujem da je svako od nas koji još smo ovde sebi samom postavo ovo ili slično pitanje. Verujem da mnogi od nas još nisu odgovorili.
Da je kuća dobra ne bi je puž čitav život nosio na leđima a opet, da je nema bio bi puž golać.
Da je nula loša ne bi se godišnji izveštaji javnih preduzeća uvek podnosili sa pozitivnom nulom, ali nulom se ne može ići dalje, već samo stajati u mestu.
Ovde budućnosti nema, to će reći svako ko slepo ne veruje svemu onom što nam državni činovnici koji sebe doživljavaju kao nesporne istorijske ličnosti ove jadne zemlje saopštavaju sa svojih, naših javnih glasila. Oni jesu luk i voda, ali mi smo ti koji tu nekuvanu čorbu pijemo svakodnevno. Ukus je nepodnošljivo bljutav i ogavan.
Svesno sam prihvatio svoju ulogu manjine u društvu u kojem se većinom pravda svaki postupak i svaki promašaj. Ta uloga mi ne smeta, samo sam umoran.
Tako umoran ne trebam nikome jer i sebi sam težak.
Zbog toga otići nije lako; zbog toga ostati još je teže.
''Svak' je krojač svoje sudbine''- tako kažu, no oni što zakasne sa krojenjem čitav život nose tesno odelo.
Ono puca, čovek puca.
Ne očekujte od mene odgovor, svak' ga sam sebi daje isto onako kako sam bira i pitanja koja će sebi postaviti.
Ja sam baš poput vas, zrno peska što ga vetar nosi. 
Neka nas sakupi na istu gomilu, da ne budemo zrno, da budemo planina.

Jovica Živanović