Pernate duše

Neke duše samo padnu na ovaj svet. Ne otresu ni perje sa krila. Osvrnu se i krenu od početka kao čisto dobro, svetlucava zora, svežina nekog prvog poljupca. Takve se duše bore i grče do poslednje kapi zlatne krvi, jer ih mrak namiriše i pre nego što se rode.
Njihove borbe su tihe, bez pokliča, bez armija protiv legija. Oni imaju glas kojim pevaju i kada izgube obe ruke i oči, jer osećaju samo ono dobro u čoveku, pa su zato često nazivani budalama i slepcima. 
Teško je biti takav jadnik pod bogom, koji mu se posebno iz naručja oteo, koga je greškom ili sa namerom ovaj pustio, znajući da ga osuđuje na večnu patnju. 
Ne žalite ove jadne nesrećnike, oni izbora nemaju, ne učite ih trikovima života i lukavstvima lučonoša sa ljudskim likom i zmijskim jezicima. Uzaludno je. Oni sami, u tim velikim srcima, osete kada više nemaju šta da daju. Tada, kada ih umor savlada, oni samo nestanu. Vrate se tvorcu da bi se ponovo, kroz neko drugo telo, dohvatili iste sudbine.
Kada te ovakvo biće zavoli, bacaj na njega žuč, kamenje, sav demonski otrov iz sebe. Upiće, plakaće tvoje suze i boriće se do kraja za tvoju dušu koju je ušilo za svoju. 
Sve su ređi ovi duhovi, ili ih nestane još u ranoj mladosti, ili ćute i kriju se iza osmeha i očiju. Ako čujete negde da je neka budala spasila psa iz požara, ili slučajno načujete da se neka idiotkinja najsmejala u lice krvniku koji joj je pretio i mučio je, ako vidite dete koje samo stoji i gleda, kosmičkom mudrošću, prvu hordu koja ga naziva jadnikom i pljuje ga žvalavim ustima, znaćete da su to oni, da su još tu.
Sve što će ove duše ikada tražiti od vas je malo topline na žive rane koje bole i kada se više ne vide na koži. 
Eto, to je opis onih naivnih budala koje tako lako opljunemo i ismejemo, jer nam demon ne da mira u ovom vremenu. Njegova snaga jača i buja kao muljava, crna bujica, a sva java okrenuta je naopačke, crno je belo, a belo je glupo i do besvesti naivno.