Podozrivost 3 – Predlozi i odgovori

Pored jalove pameti, se po-ko-zna-koji-put, iznova pokazuje fenomen rasturanja svega zarad ničega. Ne jednom sam čuo pitanje da li iko u javnom životu ima drugačiju viziju sveta, a pre svega države, te i ako je ima kako bi je ostvario. Pa se usled nejasnoće redovno dolazi do istog zaključka koji u suštini glasi: „Bolje da ne menjamo ništa, jer će sledeća tura biti gora od ove sadašnje.“ Niko od onih što tako zaključuju ili nema ozbiljnu zamerku na sadašnje uslove življenja, ili se žali samo na nivou trača i uličnog lupetanja...

Idem ulicom i vidim gomilu sitnih jabuka koje trunu, vidim „dženerike“ koje trunu, vidim kako ljudi bacaju hleb, staru hranu, a kafane, kafići, restorani, klubovi i razni proizvođači pljeskavica i sličnih stvari ono što nisu uspeli da prodaju, a ima rok trajanja... Vidim automobile sa uglavnom jednim putnikom, nevaspitanu, bezobraznu i divlju decu po prevozu i po ulici, starije ljude kojima prosto usamljenost, tuga i bes izbija iz izraza lica. Vidim pune picerije i kafane, vidim ljude koji u punom sjaju proslavljaju nešto vrlo bitno što se do juče nije slavilo, vidim devojke usred dana u izdanju „večernji izlazak do zore“ i mogao bih da nabrajam i dalje, ali mislim da je slika jasna.

Potrošene ulice i fasade, a narod ne haje, jer nije gladan. Nije ozbiljno gladan, jer da jeste skupljao bi hranu, pa ako nije baš sve ni za jelo i piće, moglo bi da se iskoristi u neke druge svrhe, ali se to ne radi, već voće i povrće truli, a ljudi prolaze, jer im ne smeta ni prljavština, ni trulež, ni smrad. Istovremeno gledamo kako nam državni organi jasno stavljaju sve više do znanja da smo ološ i neradnici i bagra i kako klerofašistički nastrojeni prodavci magle i Kosova za druge pričaju da su fašisti.

Sprega partije i crkve je već postala uobičajena, pa nikom više ne smeta što su upravo najgori partijski kadrovi vezani za crkvu. Ne za veru, ne za boga, već za crkvu kao instituciju, jer na tom nivou je saradnja laka zbog istovetnosti mentalnog sklopa po pitanju organizacije države, a isto je i mišljenje o narodu kao neproduktivnoj masi. Cilj je jasan i prost: „Sa što manje rada, uz trikove, bez savesti, doći do novca, položaja i pozicije koja omogućuje kupovinu ljudi, usluga i stvari po duplo nižoj ceni, za džabe ako bi moglo.“

A gore navedeni ne vide nikog boljeg, ne vide ideju, ne vide da bi neko stvarno nešto promenio (jer se kod njih uvek sve svodi na „nekog“), nego tako kukumavče, ogovaraju i smeju se u stilu „Pokudila koza ovcu...“

Pošto okupacionim silama beskrajno odgovara da zemlja Srbija ne bude jedinstvena i jaka država one sve to ne samo da podržavaju, već često finansiraju i aktivno učestvuju u tome. Koliko sam samo puta bez ikakvog vidljivog efekta napisao da je saradnja sa okupacionim snagama ravna veleizdaji, ali to njima nema veze, jer sladak dinar, a slatke i mogućnosti u zemlji ekstremno labavog morala.

Uz razne „motivacione radionice“ i ostale birokratsko-sektaške, sve to se onda premaže glazurom nepromenljivosti koja dovodi do zaključka da boljeg nema i da ne treba menjati ništa. Da li je moguće da ljudi stagnaciju smatraju savršenim stanjem? Očigledno jeste, jer i sitnica poput nebacanja smeća po parkovima i travnjacima je očigledno preveliki izazov za one iste manijakalne derače i onima koji okreću glavu i koji se prave da ništa ne primećuju.

Postoje oni koji na ovaj ili onaj način prizivaju haos, jer smatraju da je stanje potpune razorenosti idealno za nove početke, ali pošto nisam ni od jednih ni od drugih, postao sam manjina. Manjina u narodu u kom živim, a manjina je po definiciji stranac, a stranac je uvek „neko tamo“ bez prava. Pa, nešto razmišljam: „Da li sam jedini, a ako nisam gde su ostali? Da li nas je muka svakodnevnog ispiranja mozga uz redovne maltretmane bezobrazlukom i prljavštinom i sveopštim propadanjem dovelo do toga da se jedni od drugih udaljimo do te mere da niko više nikog ne prepoznaje kao čoveka, kao suživot?“

Ja znam šta mi smeta, znam šta bih promenio, znam kako bi to moglo da se organizuje, ali znam da je previše onih koji od ove propasti žive i da su spremni da učine sve da bi ostalo kako jeste. Andrićev Karađoz je postao glavni junak svačijeg željenja, jer nam svakim danom, na svakom mestu upravo to pokazuju.

Predlažem onima koji ne vide rešenja da zapišu sve što im smeta, što remeti njihov normalni život, pa da krenu da rešavaju stvari, umesto što samo vrte istu mantru „da ne vide boljeg, pa prema tome ne treba ništa ni menjati“, a one koji misle da je haos stanje iz kojeg se stvara bih pitao: „Ako nema ničeg od čega biste stvarali?“