Bosanski (kata)lonac (i ostali specijaliteti od etnički čistog mesa)

U dobra, stara vremena kada nam iz Turske nisu stizali strani investitori nego recepti orijentalnih đakonija, uz pilav, čorbu i baklavu u našu folklornu tradiciju urasla je priča o kadiji i kravama. Mada je u originalu glavni junak lukavi Nasrudin-hodža, u Vukovu zbirku narodnih umotvorina ušla je verzija sa Erom kao oličenjem praktične mudrosti. Dakle, priča kaže da je Era čuvao svoje i kadijine krave kada je njegova krava smrtno ubola kadijinu. Era, da bi se poštedeo pravnih posledica, najpre kadiji saopšti vest da je KADIJINA krava počinila štetu na njegovoj. Kadija mu odgovori da nema suda za marvu, na šta Era saopšti da se zbunio i da je njegova krava ubila kadijinu. A, kada kadija posegnu rukom za da ipak proveri šta piše u zakonu, Era mu odbrusi

– Nećeš, vala! Kad nisi tvojoj gledao u ćitap, nećeš bogme ni mojoj!

Od tih vremena prošli su vekovi. Orijentalne mere zamenjene su metričkim - oke kilogramima, akovi litrima a jedino što je preživelo u današnjim sistemima vrednosti su - aršini... Naravno, oni dvostruki.

Primera ima na svakom koraku - kada šef radi nešto polako, onda važi "on je temeljan"; kada ja radim sporo, onda sam "neefikasan"; promiskuitetni muškarci su "frajeri" čije ponašanje izaziva aplauz, promiskuitetne žene su "kurve" i predmet su zgražavanja. A tek u politici...! Ista stvar, u zavisnosti od toga ko je radi (a pogotovu ko je komentariše!) ima sasvim različitu konotaciju. Kada pripadnik opozicije ode u inostranstvo on "šuruje sa inostranstvom", za istu stvar vladin zvaničnik se busa u grudi da je to "aktivna spoljnopolitička saradnja". Novac dobijen iz inostranstva (tetkin se ne računa!) odmah primaocu koji nije po volji vlasti donosi žig "strani plaćenik". U slučaju da kapne u džep nekog od podobnih, postaje "uspešan priliv stranih donacija". Kada Haški sud oslobodi Haradinaja ili Gotovinu to je dokaz da je antisrpski, a kada dećorkira Šešelja, onda je to "pobeda naše istine".

Trenutni događaji u Kataloniji koji koincidiraju sa Dodikovim ko zna koliko puta ponovljenim pretnjama o otcepljenju Serbosnije, ponovno otvaraju pitanja o separatizmu i etničkoj homogenosti. Svi separatistički pokreti (uključujući i naš, zamotan u toaletni papir famoznog ANUS-nog Memoranduma) koji su doveli do raspada SFRJ, polazili su od ugroženosti "nas" od strane "njih". "Hrvatska strojnica o hrvatsko rame, hrvatska lisnica u hrvatskom džepu", "Dok Trepča radi, Beograd se gradi" samo su dve parole na kojima su izgrađene separatističke tvorevine. Neke kao (puno)pravne članice UN, neke kao fusnote u rezolucijama istoimene organizacje. I gle čuda... onog trenutka kada su kolovođe separatizma dobili svoje parče vlasti na teritoriji koju su želeli, odjednom postadoše multi-etnički tolerantni! I Tači, i Kolinda, i nasledni beg dinastije Izmetbegovića, naprasno postadoše žestoki borci za "teritorijalni integritet" umesto do tada proklamovanog principa "nacionalne samobitnosti". Pa da vidimo šta je od toga bitno običnoj raji (pučanstvu, stanovništvu...), koja umesto gutanja velikih nacionalnih žvaka (zaljućenih pepermintom mržnje prema drugima) svakodnevno mora da brine o svojim punim tanjirima.

Separatizam ne mora da bude nužno na nacionalnoj osnovi. Pariska komuna je jedan dokaz da on može biti baziran na klasi a ne na naciji. Drugi dokaz je separatizam Dahija, koje su, bez obzira što su svi odreda Turci, proglasili odcepljenje koje je i dovelo do Karađorđevog ustanka.

Dakle, šta je potreba za separatizmom? Iskonska potreba pojedinca da bude u okruženju u kome je svako "svoj na svome", ili manipulacija vladara koji bi svoje podanike da vide nataknute na svoju suverenost? Odgovor je relativno prost. Tamo gde većina stanovništva neku vlast doživljava kao tuđinsku i ugnjetačku, separatizam se svodi na legitimnu oslobodilačku borbu. Tamo gde bi političari da napune svoj Čanak (uz pomoć separatističkih čankolizaca) plodovima tuđe muke, to je žalosna manipulacija. Jer kao što (bez obzira što komšija možda drugačije misli!) ne postoji "naša žena", tako ne postoji ni "naša berba", "naše pare", "naš auto"... Žito je onoga ko je u Vojvodini grbačio, mleko onoga koje krave gajio i muzao, a ne onoga ko zapenušanim urlanjem u mitingaški mikrofon traži da pokupi kajmak.

Pa, šta je onda sa katalonskim separatizmom? Ako Katalonci stvarno većinski žele da svrgnu okupatorsku i kolonijalnu vlast Španaca, zašto taj separatizam demonizovati? Španskoj vlasti su se otrgli i Argentina i Meksiko i ostale zemlje Južna Amerike. S druge strane pućdemonizacija, kako odavde izgleda, je ustvari pokušaj (još!) jednog političara da demokratsku volju manjine građana izašlih na referendum o odcepljenju, pretvori u veličanstvenu pobedu svoga viđenja stvarnosti. A, bože-zdravlje, i da kao "otac nacije" podigne sebi spomenik ispred katedrale Sagrada familija ili Barsinog stadiona. Ali, za razliku od Bolivara i ostalih velikana za oslobođenje od španskog ropstva, izgleda da dotičnom Pućdemonu manjka ono što se južno od Rio Grande zove "kohones". Bekstvo u Belgiju je legitiman način za izbegavanje bukagija španskog pravosuđa, ali time drastično smanjuje šanse za dokaz svoga očinstva nacije. Represije vlasti stvaraju žrtve, žrtve postaju mučenici... Saosećanje naroda nad mučenicima i zgražavanje nad represijom su iskre koje su upalile većinu revolucija i uspešnih oslobodilačkih pokreta. Sa te strane gledano, uspeh Katalonskog separatizma je isključivo u rukama Madrida. Jer dizel motor nema svećice. Do eksplozije unutar cilindra dolazi isključivo usled pritiska. A kuda će taj motor odvesti i Špance i Katalonce, videćemo...

Španske vlasti sigurno neće potezati kame (niti helebarde!). Neće poslati nekog konkvistadorski nastrojenog Arkanosa da pokupi žestoke momke sa Madridskog asfalta, naoruža ih i obezbedi da katalonska sela lepo gore. Jer tamo, za razliku od naših, političari vladaju narodom koji je šest puta bogatiji od nas. I tamo su "španska sela" geografski pojam, a ne, kao ovde, sintagma koja opisuje znanje političara da rešavaju probleme.