Cirkusijada kao nacionalni sport

Izreče jutros Velmoža jednu rečenicu o karnevalu u prestonici, a ja se pridržah da ne potegnem nešto na TV (skupo plaćena potreba za mazohizmom). Ovo on izreče ne shvatajući tako dubokoozbiljan i velikomučen da je ovde karneval svaki dan i to ne samo u prestonom gradu. Ovde je, vođice naš, svaki dan cirkus i na trapezu se prevrćemo da bi preživeli od minimalca, da bi održali neki nivo zdravlja, a da nam ne oderu i ono malo sala što nabismo žderući leba i margarina (sendviče), sa i bez podriguše. Skačemo po trambulinama u nadi da ćemo preskočiti neki baksuz, da ćemo imati da se istegnemo u most i premostimo od prvog do prvog i da će nam ostati da otplatimo dug banci, državi, komšiji, tetki i detetu (krajnji korak, onaj kada se svi ostali izvori iscrpe,pa se razbija kasica prasica).

Najlepše volimo klovnove, ne da gledamo, već da budemo. Tako se namalamo nekim gumenim osmesima i hodamo okolo izigravajući lude, a iznutra plačemo i sahranjujemo dušu sto puta pre nego što te poljubimo u skute, o ti veliki gospodaru izrečene istine...svi smo mo tvoji klovnovi i ne treba nam mnogo, padamo i podižemo se uvek, ljubimo dupeta i šutiraju nas u ista i ponižavaju nas i pljuju nas, a mi srećni, iskeženi i oznojeni od tolike sreće...

Veliki, ma Ogromni vođo, danas ti je dan kao rođendan, ima da te volimo do imbecilnosti naše, a i tvoje. Ima da te obožavamo i da ti kličemo, jer je tvoja reč kao (ne daj) Božja zapovest i dogme su tvoji procenti. Prihvatamo ih bez dokaza i uzimamo za apsolutnu činjenicu. O, ti kralju nad stokom ovom, ti pastiru nad ovcama ovim, danas ćemo te upljuvati od poljubaca i pu, pu, pu, da te ne ureknemo. Dođe mi da ti pu, ali samo jednom, dosta ti je, a meni i previše, srce mi igra od te željice zbog koje se u prve redove neću gurati, neću ni u pozadinu. Ne moram. Meni je i ovde, u mom debelom predgrađu dobro, jer mi se ne jedu sendviči, a ovde imam i WC, pa ne moram da zapišavam beogradske ćoškove i staru kaldrmu Skadarlijsku.

Šta ti je sve ovo trebelo, o cere nad kozama i jarićima, žene te vole, muškarci takođe. Imaš najlepaša odela i pišu ti najbolje govore, imaš i usta prirodno napućena i puna, takva svaka moderna Srpkinja želi i daje grdne pare da liče na tvoja...ali nikada ne pogodi, ne može, tvoja su jedistvena i prava i istina je da su te obeležila, o ikonostasu, kao Zlatoustog u srpskoj mitilogiji propalih političara. Tu si prvi, pretekao si i oca ti i učitalja debelog Šešelja, pretekao si i samog svog idola Miloševića, a i poživeo si dovoljno na vlasti da pretekneš i sve svoje protivnike, pa i narod...ma ko jeb...narod, stado, ološ.

Večers ćeš pokazati sebi, jer drugi već znaju, kojiko ti je veliki, i koliko su tvoji verni čobani u stanju marve da navataju i u obor sateraju.

Sreću ti ne želim, ne želim ti ni dobro, ti sve to već imaš. Želim da te nema, ali to su pusti snovi ove jedne loše.

Narode Srpski, stoko, ne zapišavjte travu prestonog grada, ne pasite žardinjere, ne urlajte ako se ne oglasi i ne trčite da ne padnete, pa da mi, loši, opet budemo krivi za vašu sklonost ka saplitanju i nesvestici.

Opet si razdvojio Srbe, o Ujedinitelju, zbog toga ti ne praštam.