Glas naroda na društvenoj mreži

Sad imamo priliku da prisustvujemo svojevrsnom „stubu srama“, na šta se sve ovo svelo, budući da je lepih reči malo, gotovo ih nema, ali je zanimljivo da se niko ne usuđuje da stane u odbranu verbalnom kamenovanju prepuštenih javnih ličnosti, niti se one usuđuju da stanu u odbranu samih sebe.

Kraljevački Starosedeoci ( jedina prava i ozbiljna opoziciona politička organizacija u kraljevačkoj Skupštini) su nedavno na svojoj fejsbuk strani pokrenuli zanimljivu kampanju predstavljanja lokalnih vršilaca vlasti. Namerno izbegavam kvalifikaciju „političar“ što će se, nadam se, u daljem tekstu pokazati ispravnim.
Suština ovog svojevrsnog kulturno-političkog hepeninga, koji bi se mogao nazvati i “Galerija junaka našeg doba” je upoznavanja javnog mnjenja sa likovima, i delima, onih od kojih život, i sve oko njega, zavisi, a sastoji se u tome da se na internetu objavi fotografija aktuelne vedete na kraljevačkoj političkoj sceni, sa najosnovnijim podacima, jednog po jednog ( i jedne) , a na čitaocima je da dopišu svoj sud, pozitivan ili negativan, ili odćute i ignorišu.

Nažalost, kako se do sada moglo primetiti, o ignorantima uvida nema, pozitivnih osvrta skoro da  nema, a oni drugi, negativni, idu do neslućenih visina iskrenog gneva kakve samo demontiranje lažnih i nametnutih vrednosti i ogoljavanje godinama sakrivane istine može da dostigne.

Za razliku od prethodnih decenija kada je podanički mentalitet dodatno bio sputan cenzorskim zabranama da se glas naroda obelodani i prosledi širem krugu učesnika u javnom životu, danas imamo tu mogućnost da svako može da podeli sa drugima sve što mu padne napamet, pa i više od toga. Samim tim sve što je individualno saznanje, strepnja, slutnja ili fakat, istog trena postaje deo kolektivne svesti sa čim se možemo složitili, a ne moramo. Međutim u ljudskoj komunikaciji postoji jedno nepisano pravilo koje se kroz istoriju dokazalo i potvrilo kao najbolji detektor laži i odabira činjeničnog od svih onih natruha zlonamernih oponenata i nevinih pacera, odnosno laika: „Ako tri čoveka o nečemu, ili nekome, misle isto, onda je to uglavnom - to, čak bi se sa sigurnošću moglo reći da je to baš to“

Tako sad imamo priliku da prisustvujemo svojevrsnom „stubu srama“, na šta se sve ovo svelo, budući da je lepih reči malo, gotovo ih nema, ali je zanimljivo da se niko ne usuđuje da stane u odbranu verbalnom kamenovanju prepuštenih javnih ličnosti, niti se one usuđuju da stanu u odbranu samih sebe. To bi se moglo tumačiti da nemaju šta da brane, znajući same sebe i strepeći od količine i težine informacija koje su, nesmotrenošću, uspele da se otisnu iz ilegale porodičnog i stranačkog kruga do ušiju i očiju znatiželjnika i cinkaroša kojih je ovde odvajkada bilo, i biće.

Ono što se da pročitati u ovim svojevrsnim prilozima za biografije kreatora naše zlehude svakodnevice, izaziva čuđenje, nevericu, gađenje, bes i ono neminovno stereotipno pitanje: Gospode, gde i sa kim mi zapravo živimo?

Izvučeni na čistinu i kritički javno sagledani i opisani iz uglova svojih podanika, ili bar podređenih i niže rangiranih uživalaca njihove neograničene moći, ovi likovi deluju blago rečeno jadno, podlo, nesposobno i na svaki drugi način negativno. Lišeni stranačkog okruženja, organizacione hijerarhije i bahatosti koju im omogućava stečeni status, postaju karikature nestvarne nam stvarnosti koja se logikom uma ne da dokučiti. Marionete bez ikakvih kvaliteta i svojstava za poštovanje, opsenari, prevaranti, lažovi, falsifikatori... prosto rečeno mašine za sticanje materijalne i svake druge dobiti na nesreći obmanutih građana ( i seljaka). Čitava farsa postaje urnebesna tragikomična sprdnja kada se vidi da pored novopečenih aktivista političke nam zbilje, još nedoučenih i neišlifovanih amatera, ima i onih sa stažom od dvadeset i više godina, koji uporno, kano klisurine, istrajavaju  u vrtlozima političkih struja i matica. Traju ti najuporniji, poput fikusa umetnuti u naše živote, da nam ulepšaju ili ogade postojanje i uzmu za sebe šta se i koliko se može, bez najosnovnijih predznanja o čoveku kao homopolitikusu, a da ne govorimo o svemu onome što bi suživot u zajednici trebalo da čini, makar ta zajednica bila i lokalna. I baš takvi traju i traju, pale i žare, vedre i oblače, rotiraju sa funkcije na funkciju stareći polako, kao Metuzalemi, sa ovim gradom i svim onim što ga čini. Sa druge strane, svi oni koji su u bilo kojem stadijumu bljesnuli svojim intelektom, poštenjem, ljudskošću, kao da su isparili, kao da su sastrugani sa podbulog lica precvetale alkoholičarke ili jednostavno odbačeni kao ukakane tange ili bokserice, sasvim je svejedno.

I po logici da „ kad se analizira cirkus – gubi se magija“, ovakva količina podataka i način na koji se oni prezentiraju zauvek ruši i raspršuje svaku magiju, ako je magije ikada i bilo, o posebnosti, stručnosti, čovečnosti i moralnim kvalitetima partijskih aparatčika, a politika, ili ono što pod tim podrazumevamo, svodi se na ono što jeste – pohlepna, sebična i ničim sputana delatnost u ostvarivanju sebe i svojih ciljeva, na štetu svih drugih, a ponajviše onih koji se u to ne uključuju i ostaju u manjini svesni da manipulacija neukom i naivnom masom nije način, a ni moralan i human čin ljudskog postojanja. Tako osvetljeni, na pozornici (daskama koje život znače)  društvenih dešavanja, usamljeni, bespomoćni, bez epoleta, fotelja, računa, automobila i ostalih atributa vlasti, ali sa obaveznim kravatama i skupim odelima) kao anestezirani sinji kukavci na operacionom stolu, ovi „moćnici“ izazivaju sažaljenje, ali i ogorčenje na samog sebe i kolektiv koji je dozvolio da se takvi regrutuju, mobilišu i osvoje pozicije sa kojih mogu da nam upropaste život. Ali to je ta logika zajedništva zarad interesa, to je ta „politika“ u kojoj dva osrednja ili ispodprosečna člana stranke vrede više od najumnijeg genija koji nije potpisao pristupnicu i nije evidentiran kao vojnik partije.

Ovako „pričvrljeni“ na svojevrsnom suočavanju sa onim što drugi misle i znaju o njima ( a znaju mnogo i sve je uglavnom loše) ovi komedijanti naše nacionalne i lokalne tragedije deluju zastrašujuće komično, kao i svaki golać bez svog carskog ruha ili bar običnog peškira. Kao likovi kojima dobar domaćin ne bi dao da mu napasaju kokoši i ostalu sitniju marvu. Urbani autsajderi udruženi po srodnosti, bezličnosti i gramzivosti. Dangube i gotovani kojima ništa nije sveto i koji su u  legalno sklopljenom ortakluku sa sebi sličnima našli put i mogućnost da se nametnu kao ideolozi, mudraci, stručnjaci i znalci svega i svačega, narodni tribuni i izabrani predstavnici narodne volje. Cvrc.

Sve govori da je volja naroda nešto sasvim drugo, a to što je narod isprovociralo ili nateralo da mu da poverenje, ili je bilo kvarno, ili se pokvarilo tokom rada na “narodnom blagostanju”.

Kako god bilo, zastrašuća je činjenica da se toliko drvlja i kamenja baca na one koji bi, po nekol logici, trebalo da budu izabranici, najbolji među dobrima i oni koji će najbolje znati da zastupaju i brane interese svih. Jer, ako narod zna, kao što mnogi vole da kažu u predizbornim rijalitijima, onda je to saznanje u ovom slučaju vrlo bolno i za mnoge otrežnjujuće, naročito kada je “junak našeg doba” uslikan pored gradskog stega sa sedam kruna i onim na sva usta hvaljenim “Nama dobro, a nikome zlo” koje za ovu priliku dobija sasvim drugačiju dimenziju i deluje kao parola, kao motivaciona mantra za uspeh u životu preko politike. A zlo je širok i rastegljiv pojam i, što je vrlo važno, nikada ne spava i kad-tad dođe po svoje, šta god to bilo. Znaju to naši Starosedeoci, a i drugi će uskoro da shvate. Tako je to u ovom veku tehnologije koja je donela i nove vidove političke borbe čak i u naše malo i nikome osim nas potrebno Kraljevo.

Autor Ivan Rajović