Hleba i beba

Problemi se najuspešnije rešavaju ako im pre svega pristupite sistematski, tražeći uzroke i sve činioce koji su na njih uticali, jer je njih, a ne problem kao posledicu, neophodno tretirati. Tako nalaže zdrava logika. U Srbiji, zemlji iz koje je logika davno emigrirala, stvari stoje drugačije. Problemi se rešavaju novim problemima.

Znate ono kada su dvoje ljudi u lošoj, disfunkcionalnoj vezi – što bi naš narod rekao, ne mogu zajedno, ne mogu ni jedno bez drugog, pa reše problem tako što naprave još veći – dete? Tako to nekako izgleda u Srbiji.
Iako već decenijama hiljade mladih ljudi odlazi iz zemlje, bežeći trbuhom za kruhom, pa se tako, uz gašenje sela iz kojih je mladost davno „otperjala“, po Srbiji izvan Beograda polako gase i zamiru čitavi gradovi, u kojima je prosek godina odavno „prešišao“ četredesete; uprkos tome što nije novost da se tek po neki bračni par već odavno teško odlučuje i na drugo, a kamoli treće ili sledeće dete; država je nedavno rešila se uhvati u koštac sa ovim problemom. I to kako!!! Smišljanjem slogana za dizanje nataliteta.

Ne šalim se.

Da se razumemo, ni u najluđim snovima nemam ideju da za ovaj poduhvat optužim vlast u Srbiji, jer ovo nije stvar politike, političara, stranaka... Ovo je stvar države, sistema i društva. Onoga, čega u Srbiji, takođe, nema. U uređenim sistemima problem sa stopom nataliteta rešava se studiozno, uz kreiranje i primenu dugoročnih mera, nastalih kao rezultat ozbiljnih analiza. Možda se i tamo neko bavi podsticajnim sloganima, da ne grešim dušu, ali sumnjam da ijedan sirotom, bezdetnom narodu poručuje: „Dosta reči, nek zakmeči“...

Neka mi ne zameri autor ovog slogana, ali moram da pitam: JESTE LI VI NORMALNI? Kojih reči je dosta, ko da zakmeči? Rečju jednog mog šaljivog prijatelja: „Je l znaš, bre, koliko košta jedno dete danas?“. I, zaista, poštujući pravo svakoga da odluči o svom roditeljstvu, uvažavajući one koji su se iz razloga koji nisu ekonomski uzdržali od tog životnog koraka, glavno pitanje i jeste to. Cena. Cena roditeljstva. U društvu nasilja, moralnog i svakog drugog posrnuća, u državi bezakonja i nereda, ta cena je visoka. Svaka čast onima koji mogu, ali ima nas koji ne možemo i nećemo da je platimo. Zato – dosta reči, sram vas bilo što tražite da mi zakmeči!

Nesrećnog autora ove glupave rečenice ne treba da bude sramota.Da zna za sramotu, ne bi se bavio smišljanjem idiotskih poruka za pospešivanje nataliteta u zemlji smrti. Država treba da se stidi. Jer, šta je to ona preduzela da gore pomenuta cena ne bude previsoka? Povećala plate (bar do onih obećanih 500 evra)? Obezbedila povlastice za majke? Kaznila poslodavce koji kandidatkinje za posao obavezno pitaju „da li planiratE zasnivanje porodice u narednom periodu i kada?“? Podigla životni standard barem do nivoa koji garantuje da vam dete, ako ga napravite i rodite, neće biti više gladno nego sito i da ćete, barem nekad, moći da mu priuštite letovanje, igračku ili neku sličnu, elementarnu životnu stvar? Uredila sistem zdravstvene zaštite bar do nivoa, koji će vam minimalno garantovati da ćete dete doneti na svet u koliko-toliko ljudskom biću dostojnim uslovima? Okrenite se oko sebe, gospodo kreatori populacione politike... Da bi se populacija umnožila potrebno je da pogledate mnogo dalje od svog pisaćeg stola i udobne fotelje. Vi ste svoj posao završili. Vaša deca, uglavnom, ne žive u Srbiji, niti joj rađaju decu. Mi koji nismo imali sreće da budemo Vaša deca, nismo zbog toga ni ludi, ni glupi. Na ovom groblju svega što ima veze sa normalnim životom, samo nenormalan čovek može da započinje novi život. Na kraju ćete ostati okruženi nenormalnima. Pod onom jednom šljivom, kako su nas decenijama upozoravala razna proročanstva.

Da je zdravog razuma, neko bi tu šljivu davno odsekao. Neka majka bez posla, recimo. Ovako, šljiva čeka da pod njom zaigra srpska budućnost praznih stomaka, dok se Srbija šeretski upinje da te stomake napuni, ni manje, ni više, nego bebama!

Nikada nemojte pitati šta država može da učini za vas, pitajte šta ste vi uradili za državu, reče jedan mudrac. U jednom drugom univerzumu. U Srbiji stvar je obrnuta. Nikada nemojte pitati državu šta možete da uradite za nju, jer će vam tražiti bebu. Ili više beba. „Hleba i beba“, to je slogan koji najbolje opisuje to gde je „zapela“ naša država. Nekada smo se igrali sa „Hleba i igara“, sada je vreme da pređemo na ozbiljne stvari. Da se množimo. Jer treba da nas bude što više pod onom šljivom.
A, to što ćemo crći od gladi... Ne mari. Kad borba protiv gladi dođe na red, neko će već smisliti prigodan slogan. Dotle – prionite na posao. Dosta reči, vreme je za karte u jednom smeru. Tamo negde, možda može i da se zakmeči...