Inauguracija i kurtoazija

Ianuguracija predsednika jedne države predstavlja svečanost najvišeg ranga i priliku da tom državom prodefiluju strane delegacije i funkcioneri. U zemlji, to je povod za slavlje, naravno, onima koji podržavaju novoizabranog predsednika, dok se od opozicije očekuje da u skladu sa demokratskim principima ispoštuje značaj tog svečanog trenutka, kako za pitanje običnog državnog protokola, tako i za međunarodne odnose.
Tako je u uređenim državama. U Srbiji je, sledstveno, drugačije. Inauguracija novoizabranog predsednika polako poprima odlike rijalitija. Bez namere da uvredim predsednika i njegove pristalice, ali moram da pitam – treba li nama sve ovo?
Neko ko je ubedljivo pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora, kome su klicale na hiljade spontano okupljenih (i autobusima dovezenih) građana na predizbornim skupovima širom Srbije, a potom i u prestonici prilikom polaganja zakletve; ko nas neprestano podseća na svoj prekovremeni pregalački rad i grcanje u moru državničkih obaveza, čini se, nema puno vremena za gubljenje, niti preteranu potrebu da se bilo kome dokazuje. Opet, bez namere da mu protivrečim, moram da pitam – treba li njemu sve ovo?

Kome god da je potrebno, ili ne – dešava se. U prisustvu oko pet hiljada zvanica Srbija će krunisati svog novog predsednika. Da li se iko seća trenutka inauguracije nekog od njegovih prethodnika?
Jedini događaj, koji se po razmerama, ali i značaju, poredi sa inauguracijom Aleksandra Vučića je Titova sahrana. Zvuči šašavo, ali je istinito. Javnost se, u predvečerje krunisanja, bavi prebrojavanjem delegacija, rangiranjem funkcionera po značaju, upoređivanjem dolazeće svečanosti sa jednom od najvećih tragedija iz prošlosti, vlast se bavi protokolom i dres kodom, a opozicija bojkotom. Ako uzmemo u ozbir kako se ta ista vlast odnosila prema svojim protivinicima tokom predizborne kampanje, od njih se ne može ni očekivati nešto bolje. S druge strane, to kako se međunarodna zajednica odnosi prema Srbiji decenijama unazad, taman od Titove sahrane do današnjih dana, valjda predstavlja dovoljan argument za činjenicu da se novi predsednik na svom ustoličenju i neće proslaviti sa odzivom stranih diplomata.

No, ono što najviše zabrinjava jeste to kako se mi, kao društvo, odnosimo prema samom činu inauguracije. Histerija tim povodom ne treba da iznenadi nijednog mislećeg čoveka; dovoljno je da osvrnemo na ponašanje predsednikovih pristalica i čitave političke mašinerije, kojoj duguje mesto na kome se nalazi, tokom izborne trke, ali i pre i posle nje. Prezir i gnušanje koje dolazi sa protivničke strane, takođe, nije razlog za iznenađenje ili čuđenje, ali ne treba očekivati da će to raspoloženje išta promeniti. Baš kao što ništa nisu uspeli da promene na izborima.

Činjenica da u prošlosti ne prepoznajemo dovoljno značajan i svečan čin, koji bismo mogli da iskoristimo kao pandan dolazećoj inauguraciji svedoči o našim greškama i zabludama, ali i sklonosti da ih kontinuirano ponavljamo, naravno, na svoju štetu i na uštrb kakvog-takvog realnog napretka. To što je jedina vredna poređenja sa bilo kojim događajem od diplomatskog značaja Titova sahrana jeste naša dijagnoza.

Kada je Tito umro, svet je stao. Kako onaj koji je stvarao od Vardara pa do Triglava, tako i onaj koji je vrebao na njega s druge strane granica. Zato je, valjda, taj svet i stajao mirno kraj njegovog odra. Svet, međutim, neće stati na inauguraciji Vučića. Niti svet taj trenutak naše stvarnosti preterano zanima. Naše interesovanje glede tog događaja je još jedna naša dijagnoza. Jer, kakav narod, takav predsednik. A, kakav predsednik, takva i inauguracija.

Sve ostalo je čista kurtoazija.