Ispod Mire još đavoli vire, ili kako smo Miri skinuli cvetni aranžman

Poželeh još juče da se prisetim i malo razradim temu čuvenih dnevnika Mire Marković koja je opet oslobođena sve krivice za naše stradanje devedesetih. Kao da nije bila na čelu BIE (neslužbeno), ali se to ne može dokazati, kao da nije podstrekivala svog supruga na radnje vezane za ubistva neistomišljenika, pogotovo novinara koji su o režimu pisali oštro, jer sve to kraljici srpske nove levice nije odgovaralo (što se takođe naziva podstrekivanjem podstrekivača i nije kažnjivo zakonom).

Kao da nije imala najmoćniju stranku kojom je na mnogaja ljeta vladala kao neprikosnovena baba Jula (iz nemilošte prozvana od strane naroda) i kao da tamo nije skupljala samo visoki kadar, ne po stasu, već po bivšim pozicijama i tadašnjim pozicijama. Kao da nije znala sve šta se u zemlji dešavalo i pre nego što se desi, jadna bakica. Kao da nije odgajila sina, kralja kokaina, malog velikog despota, agresivnog otimača, jer ako je taj od nošenja gajbica podigao onakvu diskoteku u Požarevcu (rado viđeni gosti Željkić, Leontina, najbolja prijateljica i žestoki momci podzemlja i nadzemlja), te Bambilend, nakavu imitaciju imitacije parka za zabavu milona i za pranje miliona.

Kao da stara profesorka, majka i supruga nije imala pojma o tome šta joj suprug čini i šta će da čini sa državom. A opšte je poznato da nam je, sa sve cvećem, presela njena vladavina nad vladarom.

Kao da je samo nosila keceljče i po kući podizala dečicu, a ne aktivno učestvovala u razbijanju jedne velike države i okupaciji svoje, manje, ali njene.

I sve gore pomenuto ne bi me toliko pomerilo iz fundamenta kao njeni devnici. Oni sa cvećem, leptirićima i sreća, sreća, radost, dok je država, sa sve narodom, brojala mrtve na stotine, gladovala, bežala od prinudne regrutacije, bežala od Dafina i Jezdi i nemaštine (samo je leba bilo, ko otme prvi i samo je igara bilo, ko voli žestoke sportove). Samo bih joj zbog tih dnevnika ja lično presudila, smestila bih je na treći sprat klinike za duševno obolele, ali za one koji  boluju od nedostatka iste i bacila bih ključ.

A onda i ona famozna autobiografija, koja će da nam rasvetli kako je zaista bilo tada (kao da mi nismo znali, ili se ona tek tada otreznila), pa je ta skaradnost bila baš na godinu pojavljivanja najčitanija knjiga na sajmu knjižica i lakog štiva, sve uz biografije starleta i savete za tinage opulaciju. Joj muko naša, babo jedna, pa šta si još imala da dodaš, brbljiva ženturačo, a da mi na svojoj koži nismo osetili?!

I tako, "jadna" baka Jula, ne da joj se ni crvenkapicu, ćerkicu da dočeka u "kolibici" kupljenoj našim milionima i zalom iz državnih rezervi, ali ne ovde, tamo negde daleko od vukova koji su je namirisali i zapretili joj da će je pojesti (strpati u ćorku) i oduzeti joj i cveće i ona dva aviona koja je dobro natovarila i sa kojima je zbrisala kod brata i braće Rusa, a koji je na nedra priviše, jer ni oni nisu gadljivi na blood money koj je sa sobom donela u miraz.

I šta će sada ta sirota starica? Sama i slobodna...

Ma baš me briga, neka se tornja u manastir, ali tamo ne može, ateista je i levičar. Neka se zatvori u kulu i neka baci ključ, pa neka se bez straha, kao Baja Patak, valja po svojim parama, ako ih nije sprcala. Samo da je moje i naše oči više ne vide, a uši ne čuju. Nek je đavo nosi tamo gde je odneo i njenog voljenog, ali i to je malo verovatno, ni njemu ne treba konkurencija.