Jedna slika i hiljadu ružnih reči

- Mama, mama, zašto teta mazi zvezdu? Jel je ona ne bocka među nogama?

- Ne, zlato... Teta mazi sebe, a zvezdu je stavio urednik koji štampa ove novine, da ne kvari decu.

Prikazivanje intimnih delova pevaljke na naslovnim stranama tabloida, reklamiranje uličnog rečnika uličnog protestanta na para-državnim medijima i vaspitno uskraćivanje para opozicionim poslanicima su, na prvi pogled, tri nezavisne stvari. Sve tri, međutim vode ka jednom pitanju:

Gde su granice slobode izražavanja u Srbiji?

Sloboda medija i sloboda javne reči su fundamentalne vrednosti slobodnog društva. Pravo svakoga od nas da bude tačno  informisan i pravo da o toj istini iznosi svoj sud bez posledica… Reći popu pop, bobu bob, a, bogami, i lopovu lopov, pa makar bio i u vrhu piramide vlasti.

Ili ga opsovati…? Pokazati  srednji prst? Kažiprst? Čisto kao putokaz ka izlazu? Uh, ne… Onaj ko je na vlasti više voli da ga pošalješ u p*ku materinu nego u opoziciju!

A kad već turih zvezdicu unutar "one" reči, daj da najpre bacimo pogled na slikovnice sa trafika...

(Papa)racionalni pogled (uz upotrebu foto-aparata ili selfi-fona) na rasplodni aparat Džej-Kej otkriva svima poznate anatomske detalje. U tome da samozvana diva poseduje stidne usne i da njeni silikonski Himalaji završavaju bradavicama (a ne zvezdicama) nema nikakve tajne. Sa te tačke gledišta, stavljane na naslovnu stranu njenog epiderma, nema čak ni seksualno-edukativnu funkciju. Dobro, de… Javnost je spoznala istinu da je pubično žbunje  dotične dive temeljno potkresano (što bi se moglo smatrati obukom iz baštovanstva) a iz priloženog teksta se vidi da se tu radi i o nekakvom dodatnom kresanju. Dakle, istraživačko novinarstvo koje se bavi nečim što je pod tačkom g) – a ne nečim što je daleko ispred na listi prioriteta – i ne zaslužuje ništa drugo do stranica tabloida.

Problem je u tome što se, za razliku od belosvetskih, naši tabloidi najmanje bave ljubavnim aferama, tračevima, bračnim trouglovima i ostalom seksualnom trigonometrijom. Njihova dominantna delatnost je: policijska istraga (ubistvo pevaljke, a ne Savamala) , čitanje misli svetskih moćnika (Tramp, Putin), prekrajanje balkanskih granica, i, uz pomenuto gaženje granica pristojnosti - pljuvačina po opoziciji. U slučaju eventualnog lajanja na vlast („Kurir protiv Vučića“), finansijske malverzacije njegovog vlasnika su, gle čuda, iznenada nestale onog trenutka kada je „Kurir“ legao na rudu i postao „Informer 2“.

Za razliku od stidnih usana članice Grandomanskog žirija, bestidne usne naših političara se svakodnevno otkrivaju javnosti. Tradicija da političar mora da psuje, pljuje i gadosti bljuje uspostavljena je zajedno sa začecima višestranačja. Balkanski model mačo-mena, čak i ona komična verzija u vidu Voje Škembelja, privlačila je gomilu birača. Čupanje mikrofona po skupštini i limenih tabli po ulicama, poziv na homoseksualnu predigru haškom sudiji, psovanje, pretnje, klevetanje i lupetanje su postali deo imidža naših političkih starleta i deo političkog folklora. Hvalisanje da mu je „ona stvar“ dugačka 25 santima „u ladnoj vodi“, mamila je birače poput magneta. Ako već ne možeš da ponudiš sledbenicima Veliku Srbiju, brate Vojo, daj, bar navataj cenzus pecajući glasače na crvića.

Svest da, ako hoćeš da budeš medijski ispraćen mora da budeš lajavi krembil, doprla je i do onih unutar unutar samozvanog bloka „pristojne Srbije“.

Ser Gej Trifo, renomirani umetnik uličnog performansa i ikona fukso-seksualnog opredeljenja ni u najluđim snovima nije mogao da sanja da će njegove reči da dopru do (približno 5) miliona ljudi. Palacanje lascivnom jezičinom (u najboljoj tradiciji svog o-la-la tvit naloga) nadražilo je i poslednjeg stanovnika Dudulajca, Sisojevca ili Donjeg Brijanja. Mikrofon sa beogradske bine i tvit sa francuskog prezimena naprasno su premostili fizička, geografska i kulturološka ograničenja. Čak i nagluve babe, aktivni  čobani i traktoristi u penziji, oni koji nikada nisu čuli za društvene mreže i oni koji nikada nisu kročili na beogradski asfalt, saznali su šta je mlađanji Ser-Joška (am)oralno iskenjao. O tome šta umniji od njega u toj istoj, "građanskoj" koloni zbore, naravno - tajac.

Mnogi često i mene optužuju zbog preobilne upotrebe stilskih figura koje asociraju na septičku jamu i analni seks. Priznajem, moj pogled se drastično razlikuje od njihovog. Pogled na Srbiju sa dedinjskih vrhova i nebeskih kula pozamašnih primanja (iIi sitnih primanja na krupna оbećanja) možda nekome deluje kao predivan pejzaž. Tu se talasići braonkastog boljitka, uz smeđe valere zvaničnih saopštenja, blistavo stapaju sa horizontom sjajne budućnosti. Mi koji smo do guše uronjeni u tu njihovu lepotu, nažalost, osećamo  samo - smrad. I gađenje zbog čopora koprofagnih gmizavaca koji se besramno ramnožavaju međusobnim uvlačenjem.

Ali batalimo analne gadosti i vratimo se temi oralnih sloboda...

Dok su genitalije na trafikama i lupetanja 3-fundžija relativno marginalna pojava (uprkos centralno-partijskog diktata lokalnim medijima), zvanično disciplinovanje opozicionih poslanika od strane Ušatog Poslušnika je, u ovom trenutnku nešto neuporedivo opasnije. Za razliku od maskirne petokrake sa Jecinog selfija, ovde je petokraka Druga Komesara kvarno skrivena. Jednopartijski princip gde samo moralno-politički podobni imaju prava da pljuju i psuju ovde je pretvorena u novčanu brnjicu šačici lajavih opozicionara. Da, naravno, nije u redu da bilo ko u Skupštini psuje ili vređa. Ali najbezobraznija reč koja se u njoj čuje nije psovka... Najbezobraznija reč je "amandman"! Njome vladajući poslanici, izvin’te na izrazu, besramno štrcaju po korenima parlamentarizma. Podnošenjem više stotina fiktivnih amandmana na sopstvene zakone nekažnjeno obezmišljavaju sam princip zakonodavne vlasti.

Javno prikazivanje "donjih laga" pevaljke (kojoj genitalni kvaliteti nadmašuju vokalne) je skandal. Nazivanje jedne jedine novinarke "fuksom" u ovdašnjem sveopštem javnom kupleraju je sramota. A skupštinski grupnjak u kome poslanici imaju prava na lični izbor samo pri naručivanju u skupštinskom restoranu je genocid nad demokratijom. U Engleskoj su poslanici vladajuće partije nedavno glasali, po savesti(!), protiv predloga svoje premijerke o Bregzitu. Kod nas je tako nešto nemoguće. Kod nas gole pizde nisu samo na naslovnim stranama, one su u temelju sistema. Zato bi ulične šetnje ili glasačke kutije morale da promene u ovoj zemlji nešto mnogo fundamentalnije od sastava poslaničkih grupa. Morale bi da promene svest ljudi. Da  se:

- novine ne kupuju zbog toga što je na njima gola pevaljka nego - gola istina,

- da se svi poslanici kažnjavaju -  kako za svaku psovku, tako i za svaku klevetu:  od "strani plaćenik" do "vođa narko kartela",

- i da naslovi koji urlaju bezočne laži sa stranica tabloida izazivaju (aman!) više zgražavanja od raširenih ženskih nogu.