Kad se Premudri spotakne?

U prethodnom tekstu videli smo koja je tajna uspeha Mesije, koga još zovu Premudri. Da podsetimo, reč je o upornom balansiranju između „ekstrema“, koje čak i ne izbegava, nego ih u sebe uključuje. Videli smo da to ima veze sa politikom koju je nekad vodio JBT (Josip Broz Tito, po Deretiću bi trebalo reći VVT – Valter Vajs Tito). Sada ćemo videti može li politika Premudrog doživeti brodolom. Bez mnogo mudrovanja videćemo ko ga podržava, i može li podrška nestati, u paraleli sa onim što je bilo pre više decenija.

Dobar broj onih koji glasaju za „mudru politiku“ aktuelne vlasti su penzioneri sa niskim penzijama, koje nisu smanjivane u okviru mera štednje. Njih ima oko milion. Oni se sećaju (pristrasno i pomalo kroz maglu) onih vremena. Veruju televizijskoj propagandi (ovaj sloj ljudi svakoga dana više sati gleda TV, nedavno je jedna starica poginula u plamenu ne gaseći Parove, što je naravno rijaliti, no ovaj sloj gleda takođe političke rijalitije na jadnom servisu ili Pinku, nebitno). Premudri im izgleda kao neki maher (spoljna politika), koji će nama ovde da vrati zlatno doba socijalizma i industrije (ekonomija). Uz to dobar broj njih (neću da grešim dušu i procenjujem koliki) ima neko zlo zadovoljstvo što su drugima, „bogatima“, smanjili prihode. Šta ima tamo neki hirurg da zarađuje hiljadu evra!?

Problem sa ovom skupinom je što ona biološki nestaje. Mada u Srbiji to nije nerešivo – oni svejedno ostaju na biračkim spiskovima i posle smrti, kažu da neki čak i glasaju.

Pomenuli smo spoljnu podršku. To je ono što izgleda slično sa vremenom JBT, ali samo veoma površno gledano. Razlika je u okolnostima – od ondašnje Jugoslavije se tražio status quo, današnja Srbija nije te sreće. Čak postoji konsenzus u političkoj čaršiji Srbije da ovoga trpe na Zapadu samo dok „rešava“ neke stvari. Za sada je to Kosovo, posle možda dođu na red sankcije Rusiji ili formalni ulazak u NATO. Rusija je spremna da podrži status quo u Srbiji, za sada. Dakle, medeni mesec sa strendžerima ne može večno da traje (iskreno mislim da je pravo čudo da je i ovoliko potrajao).

Najzad, povucimo paralelu sa SFRJ sproću širokih radnih slojeva, koji su uglavnom podržavali onaj režim, a podržavaju i ovaj. Tada je veliki broj stanovnika krenuo iz sela u grad. Nije to bilo nikakva specifičnost socijalističkog samoupravljanja, urbanizacija je bila globalni proces. To znači da je ne možemo posmatrati ni kao neku posebnu mudrost one vlasti, a bogami ni kao neko za nas posebno zlo. Što se tiče običnog čoveka, da se ne lažemo, on je mogao biti zahvalan vlasti što ga je oslobodila teškog rada i loših životnih uslova. Čemu neko može danas da zahvali? Imamo tri grupe ljudi…

Prvi su zaposleni u okviru toliko hvaljene reindustrijalizacije, što će reći da su postali kolonijalna radna snaga, i to je izgleda strateški plan razvoja koji nudi Mesija (akka Premudri). Drugi su dobijali siću kao „botovi“ i „sendvičari“, pa su dobili i neku sinekuru (plaćeno „radno mesto“ bez realnog posla, eto u nekim opštinama ne mož'  naći slobodnu stolicu). Treći su morali da se učlane u stranku da bi dobili posao za koji inače imaju (ili makar misle da imaju) znanje i kvalifikacije. Sve tri grupe treba da budu zadovoljne što nisu nezaposlene, i mnogi iz bar prve dve grupe jesu zahvalni, za sada.

Međutim, neko ko mora da nosi pelene na poslu, jer se nema vremena za WC, ili po pravilu ne sme da sedne, ne mora biti do groba zahvalan samo zato što ima posao. Možda će se zapitati kakav je to posao i čak porediti sa onim kako se radilo u vreme onoga s kojim Mesija voli da se poredi. Tačno je da težak rad otežava i misli, al' možda ne zauvek. Sinekure ne moraju biti večne. Ako takva „radna mesta“ postanu neodrživa, „sendvičari“ će ponovo na ulicu. Da li će i onda biti lojalni, da li će glasati samo za sendvič?! A ovi treći u velikoj meri već mrze sistem koji ih je naterao da partijski stiču ono što „u normalnim zemljama“ mogu znanjem i radom (makar teoretski). Ne znam kako se ko zaposlio u mom okruženju. Ali znam šta se priča o vlasti, kad se ukaže prilika.

Ivan Vukadinović