Peti oktobar - Vječnaja pamjat

Naviknuti na skraćivanje pamćenja, ipak se s lakoćom sećamo današnjeg dana zatvarajući priču o njemu u par uzdaha i ustaljenu floskulu: "bila je to demokratska revolucija".
Iako se akteri petooktobarskih promena (bar oni koji su još uvek među živima i koliko-toliko sastavni deo otrcanog političkog miljea moderne Srbije) upinju da iste zadrže na najsvetlijoj stranici novije srpske istorije, sve je izglednije da je pravo lice tih promena svima već odavno poznato. Možda bi bilo suludo spočitavati njihovu neophodnost, jer je Srbija i te kako bila zrela za smenu vlasti, ali je činjenica koja se ne može opovrgnuti to da njeni nosioci nikako nisu bili (kao što nisu ni danas) dorasli poduhvatu na koji su se namerili i u kome su nekim čudom uspeli.

Petooktobarska revolucija trebalo je da dovede do svenacionalnog osvešćenja, uvodeći društvo i državu u neizbežan proces tranzicije po svim osnovama s ciljem dekontaminacije od perioda devedesetih, da bi imala neshvatljiv epilog u tome da na putu svog evropeizovanog otrežnjenja, Srbija u 21. veku bude svedena na isti nivo sa Pakistanom, ubistvom jednog (možda i jedinog) od stožera pomenutog procesa - premijera prve demokratske Vlade , korenitim izmenama vladajuće politike koja je u velikoj meri postala ogledalo poraženog Miloševićevog režima, i vraćanjem društva u okvire unižavajuće slike koju je o njemu izgradio savremeni svet.

Istorija će mi dati za pravo... Ako se osvrnemo u nazad, videćemo da je većina onih koji su izneli tzv bager revoluciju danas na marginama političkog života naše zemlje, a da su se u njegov centar vratili oni koji su 2000. godine bili poraženi. Pitam se već neko vreme da li je takvo stanje još jedan u nizu dokaza krize narodne svesti i kolektivnog sećanja, ili usputna stanica na putu rehabilitacije kojim se današnja Srbija otisnula? Da li smo se to - u nameri da se pomirimo sa svojom prošloću - posvađali sa svojom sadašnošću i odrekli se budućnosti, primorani na preobražaj jedne ( i možda jedine ispravne) demokratske idelogije u krajnje sterilnu demagogiju, kojom naši bivši ideolozi instrumentiraju svoje oligarhijski obojene planove za dalje, ustremljene ipak da nas krupnim koracima vrate natrag?

Današnjica mi daje za pravo... Svedoci smo obnovljene potrage za nasiljem u društvu, kroz proces narastanja iracionalne mržnje prema svemu što nije istovetno vladajućoj percepciji normalnog zasnovane na odavno poremećenom sistemu vrednosti, nesposobnosti državnog aparata da obavi svoju funkciju arbitra u takvim uslovima, krize državnih i nacionalnih prioriteta i destruktivne politke utemeljene na borbi za interese preživele i nasleđene iz perioda koji se - što je i svedok vrhunskog licemerja vladajućih struktura - i dalje snažno i nepokolebljivo osuđuje.

Politički razoreno društvo nesposobno je da donese racionalne odluke - istorijska je činjenica. Jasno je onda zašto se narod tako olako odlučio za ulogu marionete 5. okotbra 2000. godine i zbog čega je danas njegov status ovakav. Zabrinjava, međutim - logično je - kakva će biti njegova dalja sudbina i da li je realno očekivati postizanje društvenog dogovora na nivou svih relevantnih političkih činilica današnje Srbije, neophodnog za trasiranje puta ove države i njenih građana ka - koliko je moguće - izglednoj budućnosti!

Suma sumarum, da bismo se probudili u jutru 6. oktobra, koje odbija da svane već skoro dve decenije, osunčani istinskim promenama, neophodno je - na to upućuje aktuelno stanje - da se pogledamo u oči! Peti oktobar, kao poslednju šansu upamećenja ovog naroda, treba sahraniti dostojno kao još jednu u nizu naših propuštenih šansi. Kao što sa pokojnicima biva, sećajmo se po dobru, ali ne zaboravimo I njene aktere – sa obe strane. Jedino ćemo tako imati mogućnost da u budućnosti, bez obzira na nove promene I revolucije, budemo čisti I ispravni. Pred sobom I svojim ogledalom.
Do tada, ne zaboravimo ko je gde bio petog oktobra. Ne zaboravimo I da je šesti oktobar odavno prošao. Samo mi nismo odmakli nigde. Pogledajmo se u oči, vreme je.

Znate ono Matijino: “Neka pljuje narod na narod!”. To jedino može da nas izvuče.