Foto: 
Zoran Petković

Plazma keks na kneževoj večeri

„Sjutra jeste lijep Vidov danak,
Viđećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!“

30 godina posle čuvenog gazimestanskog govora, „vjera“ u to da je svemoćni Sloba rešio pitanje Kosova deluje kao vic. Danak iluziji da zakonske mere(uz upotrebu policijske i vojne sile) obezbeđuju celovitost teritorijalnog integriteta (bez saglasnosti lokalnog stanovništva) je plaćen. Plaćen 100%. Poput taksi na srpsku robu, danak iluziji o tome da svako bepče kršteno u pravoslavnoj crkvi postaje Obilić, stigao je, evo, na naplatnu rampu. Prodavci magle 90ih, kupili su u međuvremenu bljesak, oluju i ostale vremenske nepogode, platili ih krvlju i suzama podanika i „svetu srpsku zemlju“ pretvorili u glib.

Umesto „oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“, umesto državnih simbola na uniformama i zgradama institucija, jedini oblik očuvanja nacionalnog suvereniteta pretvorio se u oralno zadovoljstvo konzumiranja hrane. Naravno, hrana je strogo kontrolisanog geografskog porekla, čista, neprskana, ali sa aditivima demagogije i političke manipulacije. U zemlji u kojoj se deci kupuje „Milka“ (a ne „Galeb“), omladina nosi „Najke“ (a ne opanke), predsednik vozi „škodu“ (a ne kragujevački „punto“), svođenje opstanka nacije na konzumiranje etnički čiste hrane je, u najmanju ruku licemerno. Patrijarh odbija da se preseli na svetu srpsku zemlju, mali Đurić da svoju kancelariju preseli u Mitrovicu, ali „kravica“ na tetrapaku… E, to je suština vaskolikog srpstva! Još ako u mleko umočimo „plazmu“, to postaje pričest u hramu novokomponovane nacionalne samobitnosti.

Pitanja o tome kako je posle više od pola godine od uvođenja genocidnih taksi srpski narod opstao na severu Takozvanije stoji i dalje otvoreno. Šverc? Šverc nikada ne može u potpunosti da zameni legalne tokove robe. Pa i ministar Ljajić reče da „svakog dana gubimo milion evra zbog taksi“. A ako je nedavna akcija šiptarskih vlasti „presekla alternativne kanale snabdevanja stanovništva“, kako je to izvedeno? Između „Srca Srbije“ i ostalih organa severno od Brnjaka postoje kilometri „administrativne linije“ i na desetine staza i bogaza kojima je roba doturana. Da li su Haradinajeve „duge cevi“ opet projurile preko naših teritorija i udarile neke nove rampe? I ako je to urađeno, zašto se nisu opet oglasile sirene u Mitrovici i Leposaviću? Zašto nisu naše obaveštajne službe alarmirale narod kome je ugrožen opstanak? Zašto nije formiran „živi zid“ i pozvane televizijske ekipe? Ako je u pitanju „opstanak srpskog naroda“ možda je trebalo iz podruma iskopati poneko „svijetlo oružije“ i ispaliti neki hitac upozorenja? Da bi se pitanje Kosova vratilo u Ujedinjene nacije potrebno je da nešto odjekne u ušima svetske javnosti, ali neko treba prethodno da stisne petlju i pritisne obarač. A za to je potrebno imati nešto u gaćama, nešto duže od keksa iz „Bambilenda“. „Oslobodilača vojska Severa Kosova i slobodnog protoka srpskih proizvoda“ čeka svog osnivača, prvoborca i glavnokomandujućeg.

Na kraju, svi znamo kako će se ovo završti. Svaka hrana kada prođe kroz telo konačno završi kao smrdljiva gomila. Naravno, kod nas gomila uglavnom služi da kamenuje neistomišljenike, strane plaćenike i izdajnike. Zato će i za posledice ovih mera vlade u Prištini, biti, naravno, krivi Đilas, Jeremić, Šolak, tajkuni… Potpis onih koji su trenutno na vlasti na brnjačkoj rampi i briseljačkim tapijama se ne računa.

A ako, od ponedeljka, neka sirota majka pređe most na Ibru da bi kupila detetu makedonsko mleko ili šiptarski keks, patriotske snage su spremne. U svoje duge cevi ubacile su deseterački redenik:

„Ko li kupi keksa šiptarskoga
od Tačija, srpskoga zlotvora
od ruke mu ništa ne rodilo
nit mu Vučić kuću pohodio
nit mu Đurić pomoć donosio…“

(celokupna verzija očekuje se uskoro u informativnim emisijama TV Pink)

Komentari

Komentari