Pomen neprežaljenoj

Ode, završi se, a ja prvi put cepam kalendar godine prošle i sa uživanjem ga bacam kroz prozor. Neka ide bestraga, a neka ostane, neka leti sa dušom moje duše tamo gde ja ne mogu. Ja koja nikada nisam merila vreme satovima, sada odbrojavam dane, sate, minute, kao sujeverna bakica, željna da joj vidim leđa.

O, godino prokleta I divna, očajna I savršena.

Neki kažu da su sve srećne ljubavi iste, ali ja im bacam svoju ljubav pravo u njihovu uravnilovku, jer oni nikada nisu osetili one varnice, nikada tu voltažu propustili kroz svoje vene, nikada dopustili sebi da se stope sa svojom polovinom. Možda iz straha, možda iz sebičluka, možda iz proste činjenice da je nikda nisu ni upoznali. Ali, ja jesam. Disala sam je duboko, hvatala sam je nežno I strasno, osmehom I suzama, uzdahom I krikom, hvatala sam je, stezala, ali izgubila. O, godino prokleta, nesrećnice, jadnice, prostakušo I čuvarko mlakih duša, onih zbog koji ne vredi ni redak napisati.

Žena sam, ratnica kao I sve ostale žene koje žive od svog rada I od svoje svetlosti. Dočekala sam je koa  ljubljenu, sa osmehom. Gledala sam sa svoga prozora na nebu, hiljadu vatrometa koji su slavili njeno rađanje. Ali u meni se nešto grčilo, duboko unutra, ono što sam gurala, jer ga nisam razumela, ono osećanje koje samo žene imaju, onu intuitivnu žicu koja vezuje srce sa opasnošću. I terala sam strahove nadom. Terala sam ih ljubavlju I stvaranjem. Terala sam ih planovima o novim počecima.

Pomno sam pratila njene prve korake, uobičajene floskule onih koji se nazivaju vođama naroda. Pratila sam I uspone svesti pojedinaca da je ovo zemlja čuda, da je bajka samo opijajuća magla I da se lako razvaje buđenjem duha I svesti. Umalo me ne razapeše zbog ljudske kritike koju sam uputila prevejanom sejaču bludničenja I ubici kulture, Željku MItroviću. Čak sam se na tren I ponadala da će se sve okončati makar ukidanjem njegovih sodoma sa državnih kanala, ali opet cvrc. Pre će da ode ministarska fotelja, nego Željkove tabletice za mlevenje sive mase. One su potrebnije od leba I zdravlja, one stado teraju u obore I tu ih drže do sledećeg cirkusa. A I on se bliži, izbori "prete" šetačima koji su u ovoj prokletoj godini dobili na brojnosti, ali ne I na medijskoj zastupljenosti. Nikada većeg medijskog mraka, a nikada manjeg TV kvaliteta, sve same zvezdice I zvezde narikače, starlete menadžerke, monotonija kiča I ludila.

U zenitu ove godine, ove osmice, zveckalo se oružjem. Zveckali su I šiptari, onim modernim, američim, zveckali smo I mi, kukama I motikama (jer drugo I nemamo). Vođa je svoju paradu po Kosovu završio slavnim govorom, a putešestvije po selima srpskim, gde je njegova noga bila sprečena da kroči, oplakale su kosovske majke I dečica (sve slušajući uzvišeni glas "velikog" preko telefona I preko razglasa, ali sa patosom u rečima). Kakovo je to pozorište bilo, ni RTS nije moga da postigne da snimi sve činove drame koja se odvijala prolaznom brzinom džipova vođinih.

Za svo to vreme, ova prokletnica puštala je nokte I zarivala ih u ovo malo mesa koje mi je ostalo na kostima. Krala mi je ono najvrednije, krala mi je dušu, mog supruga, mog ljubavnika, mog učitelja, moju svest I podsvest. Tako sam u ovoj godini ponovo stala licem u lice sa svojim starim neprijateljem – zdravstvenim sistemom. On mi je, kroz ovih pola veka života, odneo sve voljene. I isukala sam svo oružje, pa i teške topove, svoj jezik I svoju volju I upornost, koja je nemerljiva jedinica I jedino se može uporediti sa uraganskom snagom vetra. Ali, ni svi vetrovi moje plamene duše nisu uspeli da pobede ono što je u sudbinskim knjigama zapisano.

O, godino prokleta… Sa tobom otišla je sva moja svetlost. Ondela si ono što mi ni jedna naredna ne može vratiti. U tebi ostade moja ljubav. Pomislim često, dok gledam sve ove slike po zidovima, sve ove slike ljubavi nebeske, nikada više tvoje usne na mojima, nikada više tvoj glas u prostoru, nikada više tvoj dodir na goloj koži željnog spajanja. Razdvojila si me na pola, prokleta bila, rasekla si me I ostavila me samu da te proklinjem I da te želim. Da te prizivam sećanjima na sve što beše labudova pesma…

I ode, ode ova godina, ode I meni I mnogima koji je sa radošću ispraćaju, jer su u njoj ostavili samo teskobu. Ništa dobro nije donela, nesretnica, samo je protutnjala kao krdo bivola I satrla ono malo zelene trave što je preostalo u zemlji koja je žedna I gladna I prodata I porobljena.

A ja ponovo moram ispočetka. Zato, srećna vam svima ova nova, možda bude malo lakša, mada I u to sumnjam. Ali, sigurno će doći. Stoga, opet srećno I držite se. Živeti se mora, a život je čudo.