Foto: 
Manfred Caruso

Pomračina

Politički događaj meseca je međudržavni skandal napravljen na osnovu pogrešnog prevoda, koji je objavila formalnopravno ugašena novinska agencija. Izjava Bakira Izetbegovića u intervjuu da se, parafraziraću, "nada da" će BiH priznati nezavisno Kosovo, u verziji pokojnog Tanjuga dobila je imperativnu formu: "da" - rekao je, po Tanjugu, bosanski član predsedništva BiH, odgovarajući na pitanje da li će BiH priznati Kosovo.

Za obe varijante, jedno je zajedničko: BiH priznanje Kosova može da bude samo nečija želja, ali ne i realnost, jer to tamošnji srpski entitet neće dopustiti. Čak, čini se, pre će Srbija priznati Kosovo, nego Republika Srpska. A i malom detetu je jasno da bi Bošnjaci to uradili "na prvu", samo kad bi mogli. Što će reći, Izetbegovićevo "nadam se" nije iznenađenje, ali od "da" nema ništa niti može da bude.

Čemu onda cela drama u Srbiji? Ako neko vodi politiku samo i isključivo na osnovu nekog medijskog priloga, ili je totalni diletant, ili je sve pedantno isplanirao. Tipujem na ovo drugo. Jer, u Srbiji nema medija koje bi ovdašnji političari uzeli kao relevantne (većinu su uškopili, onog ostatka se plaše), ali političari koriste medije. U ovom slučaju da se digne predizborna tenzija, jer po toj tako prepoznatljivoj formuli funkcionišu svi autokratski režimi.

Za to vreme, pogubljeni ostaci srpske opozicije pokušavaju da se saberu, dok ih Vučić prilično suvereno bacaka s vatre na led, i obrnuto. Srpska opozicija uporno ponavlja mantru da su beogradski lokalni izbori šansa da se režim SNS "načne", ali uz to ponavlja i greške, koje su na svim izborima od cepanja radikala do sad - za nju bile pogubne.

Onda Vučić - stičem utisak da ga to silno zabavlja - uključi priču o republičkim izborima (opet!), a opozicija se potpuno pogubi. I više ne zna šta da traži. Jedni su za bojkot, drugi za kontrolu OEBS, a treći (Dveri) pokazuju apsolutni diletantizam i političku nezrelost, verujući da je za promenu vlasti dovoljno "osloboditi medije".

Previše prostora bih protraćio kada bih sad analizirao sve pojedinačne zahteve stranaka ili grupacija - reći ću samo da je sloboda ("oslobođenje") medija posledica, a ne uslov, tu posledicu kao tekovinu treba da donesu stranke demokratske provinijencije kad dođu na vlast, i da je zakonski zaštite. Da li će se to desiti? Imajući u vidu prethodno iskustvo, odnosno činjenicu da su neke od stranaka koje sad traže slobodu medija upravo udarile temelje neslobodi medija, imam pravo da - sumnjam.

Suštinski, opoziciji bih mogao da poručim samo ono šta sam poručio u jednom svom tvitu: "Ne džapajte se međusobno čiji je bar malo veći, jer ovako, kako god okrenete - Njegov je najveći". A politički, ono šta sam im napisao u pismu srpskoj opoziciji.

Vučić je i stranku i državu uredio po principu slepe poslušnosti. Na svim pozicijama su prepadnuti, korumpirani, poslušni poltroni. Mašinerija mora da radi perfektno, svaki učesnik je zamenljiv, ali i ucenjen, svi se grabe da se od pozicije ovajde što više, dok ih jedini koji se nešto pita ne iskoristi kao toalet papir i odbaci.

Treba li vam bolja ilustracija, od nedavnog slučaja u Skupštini, kada je Preletačica Maja zbunila dresirane paramecijume, naviknute da na zvuk zvonca, bez da uključe mozak ili imaju mišljenje, glasaju. Oni su, nesrećnici, na zvonce izglasali predlog opozicije (eto, toliko ne koriste sivu masu, ako je uopšte imaju), pa je Gojkovićeva morala da poništava glasanje, i sama u strahu od gneva i lomljenja kvaka Svemogućeg.

Uglavnom, i time, kao i u mnogim ranijim situacijama, srpski parlament je pokazao da mora da se menja radikalno, da u njegovom sastavu ne sme da sedi 90% tipova, kakvi su sedeli od 1990. naovamo, ako želimo bolju i uspešniju državu. O tome, međutim, odluku moraju da donesu građani, i to pošto najpre isključe sve rijalitije, računajući i Vođine konferencije za medije.

I za kraj, kao bonus, dva moja razmišljanja o tradiciji, kao argumentu kog Srbi često potežu:

Jeste primetili da skoro svaka generacija Srba ima one koji su se rodili na/u kolima, u nekom zbegu? Nesreća kao tradicija.

Srbi su toliko puta okretali leđa svojoj tradiciji, da više nemaju tradiciju kojoj da se okrenu.

Komentari

Komentari