Koja je najgora psovka koju ste čuli u životu? Ona u kojoj se pominje mrtvo dete? Ili „dete od kilo“? Možda ona gde je objekat prostačko-proširene rečenice „mila majka“, servirana uz priloge „u trulu sisu“ i „na rapavu dasku“? Uh...! Da, srpski narod možda nije baš bogat u nekim stvarima, ali mu je zato jezik prebogat!

Mnogi narodi su prikraćeni za to bogatstvo. Kad Šveđi ispadne čekić na nogu, iz njegovih usta izleti: „O, satana!“. Kad Švabi ispadne krigla piva na sedište mercedesa, čuje se samo – „šajze“. Siroti Francuz samo uzvikne „merd“!

Ih! To li je, bre, psovka? U srpskim verzijama, „dođavola“ ili „sranje“, nije čak ni predigra za ozbiljnu psovačinu. Kažu da su samo Mađari u sportskoj disciplini „psovka teške kategorije“ ispred nas, svi ostali kaskaju za nama, poput stope privrednog razvoja.

Psovka je, međutim, globalni fenomen. I kada Eskim promaši harpunom foku, i kad Aboridžina zvekne bumerang u povratku, ono što na svakom belosvetskom dijalektu izleti iz usta frustriranog lovca je – psovka. Jer, kao što jednom davno napisah, „psovka je osveta nemoćnog“. To najbolje zna Sveti Marfi, zaštitnik psovača: nesrećnicima koji su zbog njega srknuli neko sranje, pogana reč je jedini oblik mentalne i jezičke higijene.

Čak bi i Budimiru (za prijatelje – Buda) izletela psovka iz usta da ga da je prilikom nirvanisanja zveknuo neki kokos sa svetog drveta. Mi, ostali, manje produhovljeni, redovno posežemo za psovkom – od kolevke pa do groba. Dobro, de, ne baš od kolevke, ali svakako od trenutka kada ovladamo maternjim jezikom dovoljno da nekoga pošaljemo u materinu. Ne znam zašto, ali apsolutno sam siguran da većini naših heroja na Kosovu, Kolubari ili Kajmakčalanu, u trenutku junačke smrti, na usnama nije bilo Ime Gospodnje, nego psovka. Srbin je to, burazeru! Neće valjda da pominje kralja i otadžbinu...

Ali, da prekinemo više sa ovom...hm... „psovkologijom“! Ustvari, ako je ono čika Guglovo nemušto prevodilo u pravu, pravi, „naučni“ naziv upravo izmišljene nauke o psovkama, bio bi – vlasfemologija.

Vlas...mologija? Da, početna slova „vlas“ najbolje opravdavaju zašto su protekle nedelje jedna psovka i jedna...hm...karikatura, nadmašile druge događaje domaće političke scene. Jer „tajni“ sastanak zlih tajkuna i vrednih patriota samo je estradno foliranje. Grupnaja, koljektivnaja prisluškljotka – samo deo naše udbaške tradicije (još od Leke Rankovića). Ono što se ove nedelje premijerno desilo je stavljanje u jednomesečni pritvor žene koja je verbalno isukala mušku stvar, i drtine koji je, s jednom nogom u grobu, nacrtao tuđi mrtvački plakat!

Naravno, objekat izvršenog delikta nije ma ko! Da je građanin A. V. (49), vozeći „škodu“, isekao kolonu vozača, horsko pominjanje „mrtve dece“, (“mrtva usta“, „dupe pedersko“, „šuljevito“, itd.) ne bi privuklo ničiju pažnju. Ali u pitanju je Predsednik! Isti onaj kome su pre neku godinu fudbalski navijači skandirali „Vučiću, pederu“. Kako smo, za samo pola decenije, od nekažnjenog vređanja, dogurali do jednomesečnog pritvora? I to bez prava žalbe…?

Ne, zakonski propisi nisu promenjeni. Ono što se promenilo je percepcija Predsednika u sistemu urušene pravne države. Od izmenjivog političara koji menja funkcije, dogurali smo do Velikog Vođe bez koga otadžbina ne može da funkcioniše.

Zato danas plakat mrtvog Vučića ne spada u kategoriju „glupa karikatura“, nego u kategoriju „napad na državu“! Titula „Besmrtni Vođa“ koja je davno uspostavljena u Severnoj Koreji, primila se, evo, i kod nas. Da li će prizivanje smrti besmrtnog vođe biti kažnjivo smrtnom kaznom? Za sada ne, ipak smo, još uvek, na putu ka Evropi...

Isto važi i za psovačinu. Pošto „blasfemija“ nije više „psovka“, nego „svetogrđe“, pominjanje mrtve i kljakave dece u standardnom psovačkom kontekstu odjednom zahteva inkvizitorske mere. Jer ako je neko postao Bog Otac (i pravna batina), pominjanje njegove svete familije zahteva ili lomaču, ili Goli Otok.

Na kraju, par saveta građaninu A. V.:

Kada voziš auto i iznerviraš nekoga, budi spreman na to da povremeno otrpiš neku psovku. A kada voziš državu, pogotovu Srbiju, moraš da budeš spreman da ti organ kojim pritiskaš presto svakodnevno štuca. Hiljade nezadovoljnika će ga svakodnevno pominjati.

I, konačno, besmisleno je zahtevati od građana Srbije da se ponašaju kao Šveđani! Mnogo je lakše da se u ovoj zemlji, umesto švedskih psovki zapate neke druge osobine: ako ne švedski standard, a ono bar švedski zakoni i sloboda govora, uključujući, naravno, i – psovanje...