Foto:
autor nepoznat
Primitivizam kao način života
13.01.2019
Trideset godina gledamo iste likove na estradno-političkoj sceni. Trideset godina nam to ne smeta, (ili kome smeta taj je proglašen za reakciju i odgovaraće). Trideset godina jedemo užegao hladan burek, i mlak čaj i kličemo toj nekakvoj samozvanoj eliti i divimo se njihovom primitivizmu i prostakluku.
Polusvet je postao elita. Postao, a onda krivimo državu. Kako može država biti kriva narodu koju je sam izabrao da izopšti elitu iz svakog dela društva i postavi na tron polusvet da nam se ceri u lice, svakodnevno. Primitivizam je postao način života. Primitivac...čovek kome je lajf motiv da legne, jede i jebe, po sistemu use, nase i podase.
Ali, ne zna primitivac da se tu završavaju životinjski problemi i počinju oni ljudski. Ne zna, jer ni nema primer koji bi mu pokazao da može to drugačije, da je život više od toga, a čovek iznad, jer je elita proterana u svoje jazbine. Zamislite čoveka koji sebe svede na svoja muda, ili na sendvič, i pri tom traži da se uvažava. Pitam šta da uvažimo penis, ili salamu? Mislim koji deo treba uvažiti? Oba imaju rok trajanja, čovek nema. Biti čovek znači biti iznad najnižih nagona i poriva. Znači upisati se u večnost. Za primitivca to ne postoji, on hoće sve sad i odmah inače njegovo postojanje nema smisla, a sve pod motom „jednom se živi“ ili „daj šta daš“, pa i kad ne daš sam ću da uzmem, jer mi se može, jer ja sam primitivan i nemam skrupule, nemam čast ni obraz, nemam nikakve etičke vrednosti. Mogu da radim šta mi padne na pamet i da to predstavim kao vrednost koja će se vremenom usvojiti.
Svako ko se bude drugačije ponašao biće proglašen za licemera, ili barem narcisa. Najgore je što primitivac ume vešto i lukavo da zavara sredinu, dugo krijući svoj primitivizam, sa par napamet naučenih fraza, uglađenim ponašanjem i skupom garderobom. Uglave se u razna društva i grizu iznutra dok potpuno ne unište sve što mogu. Primitivci ili prostaci se namirišu između sebe, podstiču se i potpomažu. Današnje društvo je zadivljeno primitivizmom.
Život u očima primitivca je do kraja uprošćen, pojednostavljen. Očajnički se trude da sve prilagode sebi i usmere na sebe, smatrajući da je jedino pravilno da se oko njih svet okreće. Oni kreiraju svoj svet, svoju vrstu muzike, svoje književnike, svoje političare: Njihova (ne)kultura postaje društveno prihvatljiva kultura, kultura pod zaštitom medija, države.
Primitivac je uvek najglasniji u društvu, jer uvek ima odgovor za sve i savet za svakoga. Doživi ushićenje kada sretne drugog primitivca, oduševi se njime, bodri ga, tapše po ramenu, nazdaravlja flašama na svaki ispijeni gutljaj da bi ostavio utisak vrsnog veseljaka i domaćina. Njihova energija je rušilačka, destruktivna, sklona svakom izopačenju i ruglu. Sve čega se dotaknu pretvaraju u pepeo. Jednom rasplamsan i odobren primitivizam postaje zastrašujuć oduzimajući čoveku dostojanstvo ponižavanjem ličnosti. Beda duha i primitivizam su budućnost naše civilizacije, kao što su već sadašnjost. Prostakluk je divlji i neukrotiv je, i na žalost on je realnost i sama suština našeg društva. Dva su moguća ishoda ove patologije savremenog društva. Jedno smo videli u filmu Idiocracy(Idiokratija), kada elita podbaci i prepusti društvo idiotima, a sama iščezne. Drugi ishod od elite zahteva napor i delovanje. Pre svega žrtvu. Samozadovoljna elita, zatvorena u uzak društveni krug nije ništa drugo do sekta. Izlazak iz te dobrovoljne samoizolacije, iz zone komfora, jeste rizik za sadašnju elitu, ali bez tog iskoraka, bez te želje da se nametne i menja društvo, njeno izabranje je besmisleno. Ili jesi ili nisi elita!
Autor Sofija Injac