Pucanje žutih prsluka

Povratak Pariza na svetsku modnu scenu u zadnjih par meseci doživeo je nezapamćenu promociju. Džaba su italijanski i američki dizajneri naturali sintetičke bunde i ofucane farmerke, pariska moda proširila se poput suzavca na blagom povetarcu. Žuti prsluci (a ne, braćo, zvona i praporci) postali su trend koji se širi Evropom. Hiljade manekena na ulicama gradova umesto na modnim pistama nosi poruku - obični ljudi u ulozi saobraćajaca i te kako mogu da zaustave arogantnu vlast koja je prekoračila brzinu olakih obećanja. Ili mogu, s obzirom da fluorescentni žuti prsluci nisu privilegija saobraćajne policije, poput radnika gradske čistoće, da očas očiste osionost vlastodržaca kojima su „viši interesi“ iznad interesa siromašnih građana.

Modni talas koji je na izvorima Jelisejskih polja pretio da postane cunami, prolaskom kroz pevajuću fontanu naše prestonice, postao je talasić. Kao svaka kopija koja iz elitnog butika postane roba na buvljaku, naša imitacija autentičnog, „neprskanog“ gneva postala je sintetika čiji se drugorazredni kvalitet možda ne vidi na prvi pogled, ali se već na prvi dodir da osetiti.

Jer, šta je cilj ovdašnjih protesta? Političari koju su malo udareni u glavu nas vode decenijama. Krvave košulje su deo narodne tradicije i ponos onih koji su ih, zajedno sa živom glavom, vratili iz rata. Naravno da je nulta tolerancija lemanja političkih protivnika neophodnost svakog normalnog društva, ali normalnost u Imaginarijumu zvanom Srbija je odavno zamenjena psihijatrijskim dijagnozama. Ludačka košulja (a ne žuti prsluk) je postala odavno deo narodne nošnje. Naravno da razbijanje glave svakog (pa i marginalnog opozicionara) treba osuditi, ali teško da je to dovoljna klica oko koje će narodni gnev narasti u lavinu koja ruši vlast. Neke uSPOmene na vremena kada je neuporedivo više naroda, sa neuporedivo harizmatičnijim vođama, protestvovalo protiv neuporedivo obesnije vlasti pokazuju – masovni lični gnev u svakom pojedincu (a ne solidarnost sa vođom) je motor koji pokreće bager uspešnih uličnih protesta.

Dakle, koja je funkcija šetnje hiljada ljudi po hladnom gradskom asfaltu? Rekreacija onih koji nikako sebi ne mogu da priušte skijanje na Kopu? Šetanje kože na obući protestanata ili šetanje kožice na nabreklom narodnom gnevu? Cepanje adidas-opanaka i cepanje grla moćnim parolama koje su preglasne da bi se čule na državnim i para-državnim televizijama?

Uniformnost žutih prsluka na pariskim uliciam nosila je uniformnu poruku – nećemo harač na pumpama, nećemo da sirotinja na svojoj grbači tegli teret reformi... U našoj šarenoj gomili su pomešani levičari i monarhisti, mrzitelji i evropejstva i evrofanatici, anti-gej batinaši i nosioci tolerancije seksualno nepodobnih, političari kombi-stranaka koji glume narodne vođe i glumci koji glume političare, „slučajni prolaznici“ i portalski voajeri… A u tom šarenišu šarenilo zahteva je normalna pojava. Na svakim izborima ono se manifestuje kao osipanje glasova, kao tiha većina apstinenata koji su prezasićeni protivprirodnim bludom neprincipijelnih koalicija.

I zato Svemoćnom Vladaru puca prsluk šta su zahtevi demonstranata i koliko trenutno ljudi šeta na ulicama. Njegovi vazelinci će, normalno, čupati kvadratno korenje iz beogradskog asfalta, trontati šetače debelim zimskim jaknama, povećavati njihove gabarite do dimenzija sumo-rvača i statističkim žmirkanjem smanjivati njihov broj, ali to je, sa gledišta očuvanja vlasti, apsolutno nebitno. Mirna šetnja obezbeđuje miran san, a ako se masovnošću (ili aktivnošću provokatora) pretvori u nasilje na ulicama, kroćenje razuzdane mase u Srbiji je mnogo lakše nego u Parizu. Jedna mala varnica na Kosovu, jedna opšta mobilizacija, jedno „zar u ovojm času za srpski narod...“ i – stvar je rešena. Oni koji su krčkali mozak naroda 90ih, treba samo da otresu prašinu sa Slobinog kuvara. Ili da izvade udbaški polugotovi proizvod iz zamrzivača zaborava i bace u vreli balkanski lonac.

Međutim, ma kako u ovom času „ulična žutica“ izgledala kao prolazna epidemija sa blagim simptomima, njenu temperaturu treba održavati.

Jer žuti prsluci služe da bi se povećala sigurnost ljudi koji ih nose u uslovima smanjene vidljivosti. U medijskom mraku oni su neophodni. Da pokažu da:

- u ovoj zemlji ima i onih koji osećaju „boljitak“ samo kao nakaradnu reč u ušima,

- ima onih koji strepe da kult ličnosti vodi zemlju ka Severnoj Koreji umesto ka Jelisejskim poljima,

- i da postoje hiljade onih koji se ne slažu sa vlašću… I koji, očigledno, ne mogu svi da budu „tajkuni, strani plaćenici i domaći izdajnici“.

Jedno je sigurno. Ma koliko se trudili da umanje broj glava na snimcima, ma koliko se trudili da ih u toplini domova ispune lascivnim slikama „Farme“ i parenjem u „Parovima“ nezadovoljnici na ulicama su činjenica koju je teško pobiti - bez upotrebe tenkova! Pu, pu daleko(?) bilo... Kao što je činjenica da se nezadovoljnici razlikuju od oduševljenih pristalica u jednoj sitnici: u njihovim rukama nalaze se isključivo transparenti, nikako sendvič.