Rat različith svetova

Daleke 1938. godine na današnji dan Amerikanci su u panici bežali iz svojih domova zbog radio drame H.G.Wellsa ‘’Rat svetova’’ koja je najavila invaziju vanzemaljaca.

80 godina kasnije jedan mali, ali nadasve ponosit narod sa brdovitog Balkana, zbog programa koji se emituju sa nacionalnih frekvencija, priželjkuje da ih okupira bilo ko, pa i Marsovci, samo ovi neki da odu, a oni drugi da se ne vrate.

Saveznike traže među velikim narodima, udaljenim civilizacijama i egzotičnim ostrvima, koje vole samo zato, jer ti ne vole neke druge koje i mi ne volimo pa smo tako postali prijatelji, pa i braća.

Privatna država je tako svoje diplomatske aktivnosti prema očekivanju prebacila u privatni krug prve i jedine porodice vredne pomena, pa su se na jučerašnji dan prvi supružnici po službenoj dužnosti razmileli po belom svetu.

On da pljuje opoziciju iz Istanbula, a ona da humanitarno deluje po Kini.

Nikome naravno ni na pamet ne može pasti zašto je on otišao na otvaranje turskog aerodroma sem da je ceo performans samo maska za susret sa carom koji bi mu u 4 oka preneo kako je uspeo da zabrani Twitter, ono što ga posle Đinđića najviše nervira i posle čije zabrane bi se garant peti put napio.

Rakijica da, bez kafe i cigara i capuccina, i ne kao Drobnjak dvadeset, već 2 najviše tri.

Uvek kada pomene opozicione lidere nije sav svoj. Menja se faca, izbija crvenilo i bes, jako bi voleo da može izgovoriti mnogo gorih laži i uvreda za što kraće vreme.

Pomiritelj, mirotvorac i demokrata, ceo svet ga voli i poštuje.

Čovek koji je uspeo da ogadi čak i sliku male bebe.

Prva dama, sa harizmom polupojedene činije klot pirinča, se sastala sa prvom damom Kine.

Razgovor je protekao u prijateljskom tonu, Peng je zamolila Tamaru da prenese pozdrave predsednika Si Đinpinga predsedniku Aleksandru Vučiću, a Tamara je zamolila Peng da bratu predsedniku Siju prenese pozdrave predsednika Vučića.

Kao i braća Turci, kao i braća Rusi, kao i sve kolevke demokratije, vole nas i braća Kinezi I to do te mere da ovdašnja ministarka vada njihovog ambasadora u ponoćne kontrole radnika po gradilištima.

Nejasno je za šta im sve trebamo osim guranja našeg prsta njihovom rukom u oko Evrope i Amerike i crpljenja ono malo resursa koji mudrom politikom našeg rukovodstva još nisu dati za ''dž''.

Pokušavamo da kompenzacijom za svinjske glavudže i papke dobijemo leteće automobile, što bi nas vratilo na mapu sveta.

Ne na onu na kojoj smo jedina evropska zemlja sa liste za pomaganje terorizma I pranje novca.

Do iznemoglosdti želimo da budemo ne samo delovi modernog sveta I Evrope ali paralele koje se povlače između rađanja nacizma u Nemačkoj tridesetih godina prošlog veka i srpske svakodnevnice u prvoj petini dvadesetprvog za sada ne stoje samo jer još nije počela masovna likvidacija i organizovano iseljenje nepodobnih građana, kao i noćne patrole, paljenje i razbijanje lokala i lobanja po ulicama.

Sve to imamo, ali u broju nedovoljnom da se proglasi epidemija, ili bar većini naroda upali crvena lampica.

Na svu sreću likvidacije su sporadične i za sada se žrvtve mogu izbrojati na prste jedne ruke.

Iseljenje postoji, exodus tačnije, cifre su zabrinjavajuće, ali sreća u nesreći je to što nas ne trpaju u kamione sa osnovnim potrepštinama nego mladost uglavnom samoinicijativno napušta zemlju boljitka za kojom se ne okreće.

Pomenuta Nemačka najavljuje nekakve olakšavajuće okolnosti oko zaposlenja na koje vlast gleda sa velikim olakšanjem jer ako se to zaista i desi, na sledećim izborima će lagano dogurati i do 75%.

Postoje i razne patrole za uterivanje straha i pospešivanje menjanja mišljenja ali za sada nisu svi odeveni u istovetne uniforme pa se na to gleda više kao na navijačke nestašluke.

Delovi glavnog grada se nemilosrdno ruše, prvo pod okriljem mraka a zatim i na dnevnoj svetlosti jer se rušitelji više ne plaše i ne prezaju ni od koga, pa ni od medija koji uspešno formiraju javno mnenje po njihovoj meri.

Neprijatelji i izdajnici se pronalaze na dnevnoj bazi, a kao i svaki diktatorski režim u nedostatku istih počinju da ih traže i u svojim redovima, jer ta vrsta hrane im je neophodna za opstanak.

Situacija sa opozicijom, njenim glasačima i simpatizerima najviše podseća na Ameriku i vreme kada su Afroamerikanci smatrani građanima ne drugog nego nijednog reda. Kada nisu imali ni pravo glasa, što je situacija jednaka onoj kad tvoj glas, iako ga imaš, zbog manipulacija vlasti ne vredi, ili vredi jednako kao i glas tvoje mrtve tetke.

Bela većina ih je nekažnjeno tukla po ulicama, razbijala glave, palila kuće, slavodobitno i nadmoćno se smejala svojoj nadmoći čopora.

Nisu imali pristup medijima, ali su imali hrabrosti da u  teškim I po život opasnim okolnostima zaborave na strah i ostvare svoja prava.

Ipak, ovde još uvek ne mogu da zamislim marš kao onaj upriličen od Selme do Montgomery-ja u kome je stotine hiljada ljudi izborilo svoje pravo na glas. Tada im se pridružilo hiljade hrabrih belih ljudi.

Popularni pevač Sammy Davis Jr. je oduševljeno izjavio da će za 50 godina neki crnac moći da se kandiduje za predsednika.

Epilog znamo.

Slična povorka u Srbiji ovih godina bila bi zasuta trulim povrćem a verovatno i dosta tvrđim prdmetima  od strane stranačkih aktivista i zaposlenih u javnim preduzećima, uz budno oko naoružane policije i pojačane borbene gotovosti protiv svojih građana.

Svojevrstan ''walk of shame'' u modernoj Evropi, nalik onome iz ''Igre prestola'' inspirisan brigom ''vrhovnog vrapca'' oko količine dnevno ispoljenog patriotizma.

Povod takve šetnje bilo bi pitanje slobode medija, vladavine prava, korupcije i lopovluka na svim nivoima, nezavisnost sudstva, propast zdravstva i školskog sistema, potrošačke korpe, cene benzina...ukratko sve ono što većinu ovde ne zanima.

Ne bi smeo da im se pridruži niko.

A oni sa tamne strane ne bi morali da nose nikakve bele kukuljice preko glave.

Toliko su sigurni u sebe i toliko je poželjno da budu vidljivi na svakom stranačkom zadatku.

Jer, ne rade oni to zbog sebe, već zbog svoje dece.