Redova ni od korova

Šta sve čovek ne bi uradio za bolje sutra! Jedna od opcija je i hvatanje za slamku. Iz prostog razloga što drugih opcija ima sve manje. Jedna je uhvatiti se čvrsto za obećanje i opstati. Druga je, pobeći negde daleko od svega, kako je rekao pesnik... I treća je uhvatiti se u koštac i boriti se!

Prva mogućnost je statična. I ona najviše i odgovara skupu individui iliti građanima Srbije danas. Zemlja ima mali broj stanovnika, velika je i prirodno bogata. Jer da nije, ne bi se imalo šta krasti. Ljudi se međusobno poznaju u velikom broju sredina i to je osnova svega što se dešava ili ne. Svi se poslovi završavaju preko poznanstva i svako se trudi da se snađe u toj konstelaciji poznaničko-rodbinsko-kumovsko-zemljačkih veza. I niko neće da se „zameri“. Tako je i na ulici u susretu sa bahatim vozačima i u školama, na radnom mestu za one koji su imali sreću da ga „zarade“ ili kupe, sve do odnosa između političkih aktera i stava države u međunarodnim odnosima.

Takav način postojanja ima svoju cenu. I plaćamo je. Juče, danas i nastavićemo sutra. To je cena za nečinjenje, cena pokornosti, cena nemaštovitog sterilnog delovanja. To je igra uzroka i posledice gde je uzrok neizostavno zaboravljen i zapostavljen i reaguje se tek na posledice. A generala puno, kao i posle svake bitke, dok redova ni od korova. Za čekanje i neaktivnost razloga je na hiljade, a u pomoć se prizivaju i izreke tipa: Veži konja gde ti gazda kaže, ko čeka taj dočeka, ne može šut protiv rogatog i sijaset drugih koje uljuljkuju, krivicu obavezno prebacuju na druge i sigurno, nepobitno, drže statičnu masu, poput stoke u oboru.

Druga je mogućnost put pod noge ili magla, piksla, egzodus, bežanje, seoba i tako redom. Napuštanje rodne grude i odlazak u takozvani beli svet. Proces je aktuelan. Migracije su u toku i tokom ovog stoleća na milione ljudi će iz južne hemisfere, iz pod-saharskih područja gde je borba za vodu (koje mi imamo na pretek, a ne znamo da čuvamo) počela. Iz ekonomski uništenih bivših kolonija, zaboravljenih i zapostavljenih danas, iz područja sa juga trenutne migracije vode na sever u Evropu. Ljude tera glad, žeđ ili bolest (epidemija). Imamo i migracije populacija iz regiona zahvaćenih ratnim sukobima. Ljudi beže od ratnih strahota i te reke ljudi, žena i dece teku ka istom cilju, ka staroj dami, Evropi. Uzgred, teško je da migranti požele neko drugo mesto usled tolikog broja šarenih slika kojima su bombardovani putem medija. Ne zaboravimo da mnogi ljudi u trećem svetu nemaju vodu za piće, ali imaju satelitske antene i TV ekrane.

A odlaze i Srbi. Od čega beže? Rat, žeđ, glad? Od sebe? Od Vučića? Iz obesti? U istoriji se iz Srbije odlazilo usled okupacionih uslova, radi preživljavanja i iz „pasivnih“ krajeva radi zarade. Radi zelene jabuke koja je zelenija u tuđem dvorištu. Danas je na svakome da kaže da li bi negde išao i zašto.

I najzad, treća opcija su neslaganje i otpor. Građanska dužnost nam nalaže da se kritički odnosimo prema ponuđenim rešenjima, da ako treba priznamo da smo pogrešili, ako je to slučaj, ali da prihvatimo izazov i da pružimo kao grupa građana, stranka, pokret alternativna rešenja za određene probleme. Iako su naši problemi isti kao i problemi drugih naroda u Evropi, našom specifičnošću, koja je kao i druge različitosti, izgleda da mi nekako plutamo i u prostoru i u vremenu, kao u onoj priči ni na nebu, ni na zemlji.

Nesumnjivo je simptomatično da se sve više i glasnije čuju saveti deci da treba da odu. Radi se o individualnim rešenjima kojima se pribegava usled nemoći. A nemoć se oseća svuda i najteže je podnose oni ljudi koji još nisu lišeni dostojanstva. Traže samo uslove za život. Ljudske. Što znači da su u Srbiji neljudski. Spremni da rade, da ostave sve bliže i sve blisko samo da bi živeli u normalnim uslovima. Što znači da su u Srbiji nenormalni uslovi.

Međutim ni put odlaska nije lak. Trnovit je i nesiguran. Tako da na kraju ostaje ono poslednje rešenje. Boriti se. A to poslednje bi trebalo da bude prvo, da ljudi svesno u borbi, u promeni, saglasno i solidarno nađu rešenje za svoje probleme.

Dragan Pajović