Foto: 
Zoran Petković

Takozvana politika

Kada su 28. juna 1389. takozvane Osmanlije ostvarile takozvanu pobedu na takmičenju u borilačkim veštinama "Kosovo '89", niko nije mogao da sluti dugoročnost posledica osvajanja trofeja. Takozvani naslednik takozvanog Cara Lazara je, da bi zadržao podguznu udobnost prestola:

-alalio pobedniku očevu krv prosutu dželatskom sekirom,

-celivao papuču kolegi Muratu (koji je Obilićevim gestom naprasno unapređen u sultana), i  po srednjevekovnom protokolu, 

-uremio sestru novostečenom zetu (i gospodaru!) kao zalog za svoju promociju u vladara dodeljenih mu teritorija.

Srednjevekovno običajno pravo bazirano na celivanju papuča i međusobnom orođivanju radi očuvanja vlasti danas je (nažalost?) zamenjeno  drugim metodama.

Nažalost? Pa, verovatno... Da je nekim čudom zadržan pomenuti princip, danas bi vladar Srbije i vladari Kosova trknuli časkom do Vašingtona, celivali papuču Melanijinom papučiću, i u nekakvoj kumanovskoj (ili dejtonskoj?) baraci pozvali matičara iz Moskve i kumove  iz EU na slavlje povodom stupanja u brak mladenaca različite vere u svetlu budućnost. Kosovo i Srbija bi bili u (toplo)bratskim odnosima (tačnije "prijateljskim" u tradicionalnoj rođačkoj terminologiji), a mlada Veselji (ili mlada Vulini) bi vazelin kojim je dospela na vlast upotrebila za odbranu i zaštitu analnog epiderma tokom prve bračne noći.

Ali, na žalost, seksualni odnosi kod malih naroda sastoje se uglavnom od jebanja sopstvenih podanika u mozak od strane vlastodržaca. A pri takvom odnosu prolivaju se neke druge telesne tečnosti...

Trenutni višemesečni cerebralni koitus sastoji se u psihološkim pripremama za prolivanje krvi. Naravno, to prolivanje krvi nije u funkciji tradicionalnog čaršavskog egzibicionizma kojim se dokazuje mladino devičanstvo, nego ono iz poglavlja udžbenika ratne hirurgije. Duge cevi su na brdovitom Balkanu ipak mnogo prijemčivije od zastava u boji duge, a ratna mornarica Takozvane republike Kosovo već je istopolno začeta. Tačijeva vožnja gliserom pod zastavom Republike Kosovo i mlohava erekcija bojeve gotovosti od strane Republike Srbije su, normalno, dale očekivani rezultat - zahtev za transformacijom (višestruko) transformisane OVK u Vojsku Kosova. Naravno, demonstrativni izlazak šačice Srba iz Takozvanog Parlamenta Takozvane Republike, pre glasanja tu ništa ne menja. Odluka je doneta u Vašingtonu, a Donald (Dak ili Fak) je u svome crtaću zacrtao da se Bonstil nalazi na teritoriji države koja sve manje naša tatkovina a sve više NATO patkovina. To što medved(ev) iz ruskog crtaća mirno posmatra događaje na Balkanu i kulira, samo potvrđuje očigledne činjenice:

-Rusija može da pošalje crnomorsku flotu na obale Sirije i da sirijskom Sadamu donira S300, 400, 500... Slanje vojne sile na sever Kosova je - немогућнаја мисия.

-Rusija ima svoje interese. Kao velesila može da krši međunarodno pravo otcepljivanjem Krima od Ukrajine pozivajući se na volju stanovništva, a presedan Kosova joj baš dobro dođe kao argument (ako je uopšte briga da se nekome pravda).

-Rusija očigledno nema dugoročne ambicije da na Kosovu dokazuje svoje velesiledžijstvo. Baza  na domak Prištine koju je Jeljcin zaposeo 1999. je, po Putinovoj naredbi iz 2003, prepuštena zapadnjacima.

Zato naša politika gde:

-zovemo američke investitore da nam grade koridore,

-istovremeno kupujemo od Rusa MIGove da uplaše šiptarske Tačiće,

-šaljemo naše Dačiće da ubede poglavicu Neznanije da povuče priznanje Takozvanije,

-pretimo mečki rešetom (i rešetu ruskom mečkom)

teško da može biti išta do rijaliti predstava za domaću publiku navučenu na Imaginarijum. U njoj je busanje u grudi samo testiranje ugrađenih silikona а mlataranje bojevom gotovošću samo zadovoljavanje patriotskih snaga koje bi da vešaju. Jer ono što visi u vazduhu nije ni budući rat, ni potpisivanje priznanja, a još manje rukovodstvo Srbije na Terazijama… Ono što visi je nemoć da se sagleda istina - seme mržnje koje su Sloba i Šešelj sejali devedesetih donelo je gorke plodove koje njihovi politički potomci moraju da pretvore u nešto jestivo. Ili bar da od toga ispeku rakičetinu. Opijum za mase prodaje se ovde kao mit o nepobedivosti, ovoga putaflaširan u staklenu ambalažu na čijoj etiketi piše „100% etnički čisto“. „Mirno razgraničenje“ („razmena teritorija“  u prevodu na albanski) teško može da se obavi ako se iscevči njen sadržaj. Prazna flaša vrlo lako postaje ubojito oružje, dovoljno je da se ščepa za grlić i da se njeno dno odvali udarcem o ivicu pregovaračkog stola.

Ustvari, možda je jedini izlaz iz kafanske tuče u kojoj bi nam se flaše viskija i flaše votke lupale o glavu, vožnja u pijanom stanju. Opijenost Evropom ka kojoj hrle hiljade mladih s obe strane Ibra, možda je (auto)put kojim se može stići do „istorijskog pomirenja“. Umesto (tako)zvaničnika i takozvane opozicije, takozvanih patriota i takozvanih izdajnika, reč mladih koji u roditeljski dom iz prve ruke donose iskustva „evropskih vrednosti“ trebalo bi da nadjačaju reči demagoga sa ekrana. Zato umesto blejanja u našminkanu mitomansku prošlost treba baciti pogled na istorijske činjenice sa početka ovog teksta. I umesto duvanja kosovskih truba treba malo svirnuti Kurcu (i ostalim evropskim političarima) da ne koče kolonu budućih članica koja  mili ka EU. A ako stignemo na cilj, rampa na Jarinju će, poput rampi između Belgije i Holandije,biti bačena na istorijski otpad i pretvorena u građevinski materijal za takozvane mostove saradnje.

Komentari

Komentari