Učoporene ovce i crknute krave

Fenomen "učoporavanja ovaca", kao metod kojim vlast manipuliše podanicima, objasnio sam na ovom mestu pre par meseci. Činjenica je, međutim, da postoji i druga strana medalje - nagon pojedinca za "učoporavanjem", nazovimo ga "čoporativni mentalitet". Pojedinac ušuškan u udobnost kolektivnog identiteta uvek može da pobegne od ličnih problema i da lične nedostatke utopi u mit o superiornisti grupe sa kojom se identifikuje. Ja znam da sam ružan, trapav, glup i plašljiv, da fudbalski teren mogu da pretrčim samo jednom (i to poprečno!), da tenisku lopticu jedva mogu da pogodim reketom,  ali, zaboga, ja sam Srbin! Kolarov, Nole, Tesla, takođe. Pa, onda, ljudi, mora i ja da sam bar malkice nalik na velikane unutar moga "čopora", klupskog ili nacionalnog, svejedno. Činjenica da "čoporativni mentalitet" postoji, ima svoj još očitiji primer u negativnoj identifikaciji. Koji su najizrazitiji predstavnici homofobije? Naravno, naci- i navijačke grupe! Jer ako su Mika, Pera i Laza pederi, a pri tom i pripadnici moje nacije...uh, pa, čekaj, onda ni ja nisam baš sasvim čist! Ali, ostavimo nesrećnike podložne zarazi na pederaj među njihova četiri zida, vratimo se pozitivnom aspektu učoporavanja.

Kada je pred početak prvenstva Vučić javno ponudio mito fudbalskoj reprezentaciji kako bi svežnjem evrića potpalio rodoljublje i pospešio igračko umeće, naše nade za plasman bar u nokaut-fazu bile su prilično realne. Ajde, Brazil je fudbalska velesila, ali Kostarika i Švajcarska... Pa, mi smo, bre, Srbi! Ili, što bi rekli u dvopadežnim krajevima - Ima gi icepimo ki svinja mrsan džak! Sa te strane posmatrano, Vučićevo mlataranje državnim parama je samo još jedno u nizu titranja (u zadnje vreme malkice omlitavelog) nacionalnog ponosa. Veliki sportski događaji su fina prilika za kompaktno okupljanje podaničkog čopora, a ta tehnika je dobro razrađena još u vremena dok je petokraka bila dekorativni element na državnim zastavama. Komunistički diktatori su velikom količinom zlata na globalnim takmičenjima redovno prikrivali manjak siće u džepovima podanika, a male Nađe Komaneči su sistematski kljukane hormonalnim suzbijačima puberteta kako bi što duže pronosile slavu Velikog Vođe. Vrhunac takve propagande odigrao se za vreme prethodnog Svetskog prvenstva u Brazilu. Izostanak realnih uspeha nije omeo Kimove propagandiste da na državnoj televiziji objave je da se, posle deklasiranja Japana (7:0), SAD (4:0) i Kine (2:0) u finalu sastaju Severna Koreja i Portugal!

Kako je Srbija (ipak!) medijski ispred Severne Koreje (jbg., ti direktni prenosi i internet!), izostanak realnih uspeha naše reprezentacije nije omeo naše ispirače mozga da (ipak!) obave učoporavanje naroda. Kako? Pa, ako ne možeš da narod okupiš oko sopstvenih uspeha, hajde da ih okupimo oko nečeg u čemu imamo dužu tradiciju od montevizijskog šutiranja lopte. U pitanju je tradicionalno "da komšiji crkne krava".

A kako je jedina trenutno dostupna komšijska krava ona sa kockastim dezenom na dresu, rafali iz svih medijskih "tompsona" usmereni su na nju. Istina, dotična kravetina je imala prilično uspeha u kopačkama. Od kako je odbegla sa zajedničke farme u kojoj smo svi zajedno blejali (i mukali) ponela je bronzanu klepetušu na Svetskom prvenstvu1998. (Francuska), a na evropskim fudbalskim stočnim sajmovima skoro uvek je bila među prvih 10. S obzirom da je  fudbal igra u kojoj slučaj ima neuporedivo veći uticaj nego u onim sportovima gde se koristi ruka (evolucija - lovac trči za plenom, a gađa ga kopljem), klađenje naših vlastodržaca (i njihovih medijskih vazelinaca) na kiks Hrvata ima(lo je) prilično smisla. Jbg., jedan pogrešan klizeći, jedan nezgodan odskok lopte i - uraa..! - crče njima krava, a nama (vaistinu) vaskrsnu inat!

Međutim, izgleda da je poslovica o "inatu kao najgorem zanatu" dobila ovde eksperimentalnu potvrdu. Bez obzira koliko je naša vladajuća politička balavurdija vikala "aši, maši, da promaši!", Hrvati uđoše u finale. I dok je navijanje za Rusiju i imalo nekakvog(?) smisla (pravoslavlje, braća...), apsurd navijanja za Dance(?), a pogotovu Engleze (NATO pakt, stegonoše bombardovanja...) srozava i ono malo nade da su oni koji nas vode izašli iz šešeljevskog zakasnelog puberteta. U trenutku dok ovo pišem očekuje se finale u kojoj naše komšije treba da izađu na crtu "našim tradicionalnim(?) prijateljima". Pri čemu se celokupna "tradicija" svodi na kratkotrajno savezništvo početkom 20. veka, i pri čemu se Noletovo javno navijanje za Hrvate proglašava za izdaju. Zaboga, nećemo valjda da u sportskom navijanju sledimo našeg najvećeg sportskog asa, kada imamo političke pacere koji nam propisuju šta da radimo. Veprovi grokću, ovce zbijaju  stado.

I tako se mrčkanje sporta i politike nastavlja. Mi u našim redovima nemamo Modriće ni Mandžukiće. Umesto toga imamo Neimare. Neimare koji sede u udobnim foteljama vlasti i koji umesto mostova saradnje zidaju zidove naših torova. Neimare koji ruše sve čega se dohvate uključujući i  normalni navijački ponos. Zato je krajnje vreme da im konačno pokažemo - crveni karton.