"Zlatno doba" srpske istorije - šarena laža za stoku sa amovima

Prililike su takve (pozlaćene) da se svako tri puta iza levog ramena zapljune, ne bi li ubio baksuz, te od sebe oterao bolest koja ovde, u Zlatnoj Srbiji znači težak i neizvesan put po trnju.

Bitno da se fondovi Sergeja Trifunovića stavljaju pod istragu poslovanja, a nije bitno što državni ne pokrivaju ni osnovno. Što su posni do te mere da se ni na leba ne mogu namazati, samo preko očiju slepaca koji kožom upijaju proročke reči slavnog nam vođe...

Imam sada nameru da se obratim svima koji su nadležni za stanje po bolnicama u prestonom gradu i da od njih zatražim objašnjenje za sve čega nema, a nigde se ne pominje na zlatnoj listi istorijskih uspeha režima.

Prinuđena da srce i dušu ostavljam u jednoj od centralnih beogradskih bolnica, morala sam tamo da ostavim i poslednji živac, i poslednji gram dostojanstva, a da se nahranim besom koji meni, kao osobi od razuma, nikada nije bio svojstvena osobina.

Konkretno, govorim o KC Srbije, o onim zgradama koje je vreme davno pojelo, o onim duhovima koji su dalje od centrale, koji liče na ruševine i u kojima nije uslovno ni zdravom bitisanje, a kamoli teško bolesnima. O odeljenjema za teške bolesnike gde nema tople vode i gde se sestre smeju pitanjima mojim:"Kada će biti? Kada će popraviti tuševe?". Nema tople vode, ali ima promaje kroz napukle zidove, kroz praistorijske prozore. Krevete na kojima leže teški pacijenti kupili su su, verovatno, još posle drugog svetskog rata, za ranjenike. Sve se raspada, komadi plafona upadaju u tanjire, a tanjiri, osim šutom, puni nečega nedefinisanog. Kažu hranom. Od te hrane se niko povratiti u zdravlje neće. Jedi ministre ti bolničku hranu, pa mi reci da li bi je davao svom bolesnom bratu, supruzi, sestri?!

Lekari rade u tim uslovima poluratnog stanja, krpe se, znam da nemaju, a znam da znaju ko ima i gde ima. Male im plate, otaljavaju državne kuluke u morbidnim ustanovama iz horoh fimova, pa žure u privatne klinike za koje narod odvaja od usta da plati negu po meri čoveka. Ništa fensi, samo ono što je u svetu normalno.

Slušam prijatelje koji se čude, govore kako i u manjim mestima po zemlji Sorabiji ljudi boljuju u boljim uslovima, čude se, kažu prestonica je ovo, pa kako onda? Eto tako, nema za bolnice, ali ima za novogodišnju rasvetu koja se ruga sa bandera onim bolesnim "srečnicima" koji imaju pogled kroz prozor.

E bože, toliko patnje za jedan narod koji je kao i svaki drugi, ali malo više, jer je moj. I dokle? Pitam tek onako, odgovor neću dobiti. Dobiću čir, pašću u depresiju, slomiću se od tuge, a sve će ostati isto.

Sunce će ponovo da se rodi, obasjaće "zlatno doba", zaslepeće one koji misle stomacima. Guraće se mase ispred neke trećerazredne robne kuće (ko da dele džabe), samo da okrznu delić lažnog sjaja... I zaboraviće na sve... Dok se ne razbole...