Politika

Ne, deco, „Bandiera rosa“ nije nova marka kisele vode. Mi, stariji, oni kojima je pionirska marama oko vrata ometala dotok hranljivih materija u mozak, znamo da je u pitanju borbena pesma italijanskih boraca protiv fašizma. Ono „O bela, ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao...“ zvučalo je (bar u mojim ušima) neuporedivo muzikalnije od sovjetskih ljigica o tome kako huči Sutjeska, ili, u tradiciji dinarskog, horskog ojkanja, kako se „ljubičica plava bori za radnička prava“.

Razgradnja sistema vrednosti - Sećam se bilo je to pre nekih dvadesetak godina, pozvao nas je na razgovor direktor jedne firme, Grk, i požalio se na problem – jedna od zaposlenih, pravnica, je u firmi zavela red po svojuim merilima. Čak ni njegove naloge ne izvršava, sve pozivajući se na pravo i zakon. Neki se žale, neki ćute iz straha. Popričali smo – supruga i ja, oboje advokati, sa koleginicom i nije nam mnogo trebalo da posumnjamo u njeno pravno znanje.

Nikad nismo imali više analitičara. Što bi pokojni Brana Crnčević rekao – sve moj do mojega. Ne libe se da tumače i ono što znaju i ono bi bilo uputno da neko, povodom onoga što pišu, njih protumači. A sve to profesionalno! Pa ako je već tako, jedan više ili manje, uz to i amater, što bi rekli seljaci – ne branim! Još ako pogodim, biće kao ona aplikacija u telefonu – Bravo, ptrešli ste 6.000 koraka, dobili ste medalju – na okruglo. A ako promašim, nikom ništa, promašio i onaj vlasnik pečenjare, bivši direktor EPS-a, za neke milijarde, pa ništa.

- Dukatinka, ‘el si čula, tvome Tiosavu će povećaju onu stvar za 18 posto?
- Ja čula za za dvaes‘!
- More, da sačekamo TV Dnevnik, mož‘ ispadne i dvaes‘ dva…bez glavu!

Naravno, „ona stvar“ je – penzija. U protivprirodnom bludu vlasti bez kontrole i naroda bez mozga povlačenje i potezanje povećanja penzija je već uobičajena perverzija.

Znam da sam ovaj naslov već koristio u mojim tekstovima – počeo sam kao onaj nezamenjivi Aleksandar Mitrović, šef poslaničke grupe SNS u skupštini Srbije, da prepisujem sebe, ali za ovaj tekst, nisam mogao da nađem bolji naslov. A kad sam već kod toga da vam kažem i kako je on nastao. Ispričao mi je to svojevremeno Safet Sukić, direktor Inexovog predstavništva u Budimpešti. Kaže, nije vic. Stvarno tako bilo kod njega u Novom Pazaru.

Upozorenje čitaocima: Ovaj članak je iznuđena reakcija, komentar na tuđi članak, jedna od karika u lančanoj polemici sa dragim prijateljem i kolegom po peru. U njemu neće biti standardne doze mojih verbalnih igrarija i ciničnih cakica kojima uvek pokušavam da zasladim gorke istine koje iznosim.

Zorane, dadoh ti kod prvog javljanja priliku da ponovo pročitaš moj inicijalni tekst, te da eventualno sam koriguješ sebe, pa ako nešto preostane da o tome pričamo, a ti teraš po svome. I sad šta ću, moram ovako ... po ugledu na mog omiljenog pisca Danila Kiša i njegov "Čas anatomije" - knjigom na knjigu...ako administrator dozvoli, jer upozorio sam da konkretan odgovor, koji jedino ima smisla, prevazilazi karakter komentara.

SAD vodi protiv Rusije rat do poslednjeg Ukrajinca, reče Dimitrije Peskov, portparol i sekretar za štampu ruske Vlade, i – u pravu je. I sad dolazimo do pitanja – da li to znači da smo ja i oni koji tako misle, a sve ih je više, neosetljivi na stotine hiljada žrtava i sa jedne i sa druge strane, na milione ljudi raseljenih iz svojih domova, na razrušene gradove ..., što je omiljena floskula onih koji pri pomeni Amerike ustaju i staju mirno u znak pozdrava samoimenovanom svetskom žandarmu za uterivanje demokratije širom sveta.

Bilo je to davno, 1962. godine, ali sećam se – u zemlji nije sve išlo onako kako je bilo zacrtano, pa je Tito otišao u Split i odatle održao svoj čuveni govor u kome je žestoko opalio po svima. Sve radio i TV stanice prenose govor – kao i ovo sada, ne možeš da ga izbegneš. Moja pokojna majka, koja nije bila neka političarka, prolazi i onako usput dobaci – Na koga se ovaj ljuti? Nisam mu ja vodila politiku, sam je to radio.

Uprkos tome što zvanični rezultati kasne kao menzes kod device posle višemesečnih orgija, jedno je jasno: Na nedavnim izborima u Srbiji SNS je doživeo istorijski debakl. U direktnom demokratskom duelu sa svojim predsednikom, vladajuća partija osvojila je tek 2 od svaka 3 vlastoljubiva glasa brknuta u providne kutije.