Poreklo

Ne može da nam se otme, poništi, zatre, jer ne počiva u nama, već u vremenu koje je bilo i koje će biti. Ne nestaje sa našim upokojenjem. Mi smo samo protočnici, karike u lancu nastajanja, trajanja, a ponekad i posrtanja. To je poreklo. I kad nismo svesni svoga postojanja i odgovornosti pred životom, setimo se da nismo rasli u saksijama, uzgajani u rasadnicima, zalivani u plastenicima, iako nam se i to sprema u budućnosti, kloniranjem i drugim metodama upravljanja životima. No, ima i autohtonih vrsta sa slobodnih srpskih planina, dubokih korena i visokih, širokih krošnji.

Za razliku od imena koje može da se zaboravi, teritorije koja se sužava i nestaje u vremenu pred našim očima, pisma srpskog koje se obezvrednjuje, ne samo od tuđina, već i od sopstvene dece, vere koja se kupuje, kapariše i kojom se udovoljava moćnima, poreklo je niska kojoj ne poznajemo početak i ne poimamo završetak.

Naravno, mnogi su pelcovani od porekla, ko u doba titizma, ko globalizma i haju za njega koliko za lanjski sneg. Da li je, zašto, koliko i kome poreklo bitno? I sam sam se našao zbunjen, kada me je maloletni sin, prošlog leta, na terasi kraljevačke gradske kafane, pred porcijom ćevapa, upitao „tata, a odakle potiče ovo meso?“ Pred mojim zbunjenim likom, dodao je „pa pitaj konobara!“ I našao sam se u nedoumici. Kako da odgovorim detetu što i mi stariji ne znamo, a posve i ne trudimo se da znamo. Poreklo mesa, domaćinstvo u kojem je uzgajana životinja i uopšte poreklo namirnica koje unosimo u organizam treba da nam bude prioritet. A da li je? Šta i koliko znamo o svemu što jedemo? Čini mi se da nam je bitnije da imamo išta na trpezi i u tanjiru, nego briga o kvalitetu i poreklu istog. Tako je neko hteo i u tome je uspeo.

A šta je sa novcem koji je danas u opticaju u Srbiji i sve do tajnih računa na kojima se taloži i koji u 90% koristi najviše do 10% građana. Znamo da na granama novac nije rastao. I mi bismo nešto ubrali da jeste. O poreklu novca kojim se danas sve kupuje u Srbiji ne znamo ništa. Nagađamo i slutimo. Kupovna moć jednih se proporcionalno smanjuje širenjеm platežnih kapaciteta drugih koji su pokupovali, nabavili, uskladištili, nalagerisali, a otkud? Još jednom se postavlja pitanje porekla. O njemu se misli, šapuće, ali se glasno ne izgovara.

Kada se pomene poreklo novca i poreklo namirnica kojima se hranimo i najveći lobisti svega neautentičnog se sete da je poreklo ipak jedna ozbiljna i bitna stvar. I jogune se i pobune, tobož. Iz istog se može zaključiti da poreklo smeta ako nosi sa sobom konotaciju nacionalne pripadnosti i počiva na sistemu vrednosti a, ako su u pitanju materijalne blagodati, ta gadljivost na poreklo naglo splašnjava. A nebriga je počela od trenutka kada smo zapostavili sebe, zajahali obećanja i zalepršali od cveta na cvet, odrekli se srpstva u ime jednakosti sa onima čije postojanje ne zadire u lavirint vremena, već u političke kuhinje i druge ovalne prostorije, kada su nas srozali da bi nas pregazili, kada smo porekli i kada smo se odrekli, kada smo prihvatili vlast i slast.

Od pijace gde znamo od koga i kod koga kupujemo sir i kajmak, voće i povrće, do poslova koji se obavljaju isključivo na bazi poverenja i poslovne tradicije koja proističe iz kontrolisanog porekla subjekta sa kojim sarađujemo, i što su solidniji koreni u prošlosti jednog preduzeća, veće su mu šanse da potpiše ugovor, poreklo u suštini, hteli mi to ili ne, neopozivo utiče na naše izbore.

A poreklo se ne uči, niti overava diplomama. Za razliku od plemstva, na primer, koje može da se stekne, pa i kupi već, slično gospodstvu, koje se nosi samo po sebi i ne dokazuje, poreklo se prenosi u onima koji su odabrani da budu. 

Dragan Pajović