Prijatelji, neprijatelji (drugi deo)

Slično Srbiji, i Rusija je imala svoj najklasičnije postavljen interes izlaska na topla mora. Baltik se delom godine ledi, a Crno More je zatvoreno Bosforom. To je razlog ruske akcije ka jugu od početka 18. veka. Ova akcija se prirodno naslanja na identitetski bliske narode, uz sadržaje kakvi su pravoslavlje i panslovenstvo. Dakle pravoslavni (i slovenski ako nisu pravoslavni) narodi Balkana mogli su stvarno da računaju na rusku podršku protiv Osmanlija, a kasnije videćemo i protiv Habsburga. Mada ova podrška nije bila uvek i bezuslovna.

Rusija je u svojim nastojanjima ipak dva puta grubo zaustavljena – 1856. i 1878. Nije bio nikakav problem hrišćanskim zemljama Evrope da čuvaju muslimansko Osmansko carstvo. Osim toga, Rusija je 1905. potučena u ratu sa Japanom. Dakle, ruska ekspanzija je zauzdana i to je veoma loša dinamika za jednu silu. Onda su se balkanski narodi ujedinili. Ne zbog Rusije, no prirodno je da će u njoj videti saveznika (to nije uvek slučaj, Rumuni nisu imali nikada višak emocija prema Rusima). Posle dva balkanska rata poluostrvo je oslobođeno, a čak se i Rumunija našla u istom bloku – antiaustrijskom i potencijalno proruskom. Austrija je čekala povod za rat. Rusija nije mogla da dozvoli da opet bude nasamarena. To je otprilike pozadina, nešto o tome ima kod Ćorovića...

Kakve veze sve ovo ima sa proizvodnjom šešira, odnosno nama ovde i sada?!? Moj sagovornik sa početka teksta reče da Rusija neće ostaviti Srbiju na cedilu (bez obzira na moguće dogovore sa Zapadom, takvu mogućnost nije mogao da negira) jer „Rusija nam je prijatelj“. Da li se misli da bi Rusija stala iza Srbije bez obzira na svoje interese?! Bilo bi jednostavno odgovoriti, no jednostavan odgovor bi nas vukao u pogrešnom smeru, a u smislu istorijskog sukoba naših „evropejaca“ i „retrogradnih“, odnosno „izdajnika“ i „patriota“. Zato, krenimo s druge strane...

A, gde piše da je Nemačka večni srpski neprijatelj?! Postoje negativna istorijska iskustva. I mimo toga šta? Sadašnje ponašanje. E sad – koliko je to ponašanje izazvano našim stavom, našim ponašanjem?!

Setimo se kako su se „evropejci“ sprdali sa „patriJotama“, kako ovi vole „teorije zavere“ misle kako nas svi mrze jer se krstimo sa tri prsta, nemaju pametnija posla nego da stalno rade protiv Srbije, itd. Pa iskoristimo taj argument protiv njih. Da je Srbija rekla „ne“, ili možda (ako ima više oko čega) sutra to da kaže, šta bi se dogodilo? Oštra retorika, pritisci, želja da se sruši vlast. A ako se to ne dogodi? Prilagođavanje realnosti, tačnije realnosti srpskog stava. To se dogodilo u Republici Srpskoj. Daleko da bi jedno „ne“ rešilo sve probleme, nije ni tamo, ali ne bi nam palo nebo na glavu. (Ovo možemo gledati i bukvalno, s obzirom na nerealan strah od nekog novog bombardovanja).

Dakle, nema Nemačka neki bitni interes protiv Srbije. Ima Amerika, no ima Amerika većih problema, posebno od pobede Trampa. Zar ne vidimo ko se nama bavi – pre svega „simpatična“ Frederika Mogerini, oličenje EU-birokratije i bog & batina samo u zemljama poput Srbije. Ostali, recimo Angela, ako kažu poneku reč. Na nivou država, praktično jedino bitnom, Srbijom se bave treći zamenici u ministarstvima. Pa želeli smo da nas malo zaborave, zar ne... Dakle, iskoristimo to.

U tom smislu, sami smo sebi najveći neprijatelji, i sami bismo mogli biti sebi najveći prijatelji. Rusija neće bitno pokvariti odnose sa nekom zemljom zbog Srbije, i neće biti veći Srbi od Srba, sami su rekli. Nemačka ima bitnijih stvari od Srbije (Kosova, Bosne...). Recimo migranti, unutrašnji odnosi država u EU, paleta ekonomskih pitanja… U tom smislu možemo gledati i na njihove nemoguće uslove, koje je naša vlast ipak ostvarila (postoji škola mišljenja da im ne bi mnogo smetao negativan odgovor, i u tom smislu odustajanje ili suspenzija „evropskih integracija“). Amerika, rekosmo, ima prečih stvari.

Znati šta hoćeš osnova je svega. Onda dolaze na svoje mesto i pojmovi kao što je „prijateljstvo“ i „neprijateljstvo“. Pomenusmo na početku prvog dela globalne ideje. Nije to nuklearna fizika. To je odnos prema životnim pitanjima – recimo da li ćemo rešavati realne probleme kao što su ubistva u centrima za socijalni rad, ili ćemo pričati kako je to genocid nad ženama, pa onda (da ne bi genocida bilo) demontirati patrijarhalnu porodicu. I tu treba da znamo na čemu smo.

Ivan Vukadinović