Proces

„Ti domaćini misle da je njima dato da potroše kao svoje sve vreme jednog naroda, kao da iza njih ništa više ne može da se dogodi.“

Balkanska pravila

Alan Ford, italijanski satirični strip, u jednoj od svojih epizoda, prikazuje finalni kviz u kome su se našli crnac i belac. Takmičari su morali da odgovore tačno na po jedno pitanje i pobednik bi osvojio veliku novčanu nagradu. Pitanje za belca glasilo je: koje godine je bačena atomska bomba na Hirošimu i Nagasaki? Belac se počešao po nosu i tačno odgovorio da se taj istorijski događaj zbio 1945. U publici je nastalo oduševljenje. Pitanje za crnca glasilo je: nabrojte imena, prezimena i tačne adrese svih pogunulih u Hirošimi i Nagasakiju? Dok se crnac preznojavao, nabrojavši nekoliko imena poput nekog Čong Lija iz ulice Šogunata Okugave, voditelj kviza ga je obavestio da je vreme nažalost isteklo. Tako se crnohumorni satirični strip narugao zapadnom društvu, i u jednoj epizodi objasnio, kroz maskirani rasizam, koliko su čvrste poluge najmoćnije zemlje na svetu. Zapadna civilizacija zasniva se na konceptu jačeg. Oni postavljaju pitanja, pravila i uslove. Tu nema dileme. Propaganda je samo dodatno sredstvo koje umiruje socijalni, i bilo kakav drugi društveni bunt. U nekim filmovima sa klasičnim holivudskim obrascem, naići ćemo na ozloglašenog kriminalca crnca koga lovi policijski inspektor belac, a kome je opet neki crnac obavezno šef. To balansiranje sa prividnom uzajamnošću, maska je zapadnjačkog milosrdnog anđela koji najviše voli svoje neprijatelje.

Jedino tamo gde nisu zastupljene IBM gebelsovske tehnologije u pomoć stižu druga sredstva. Ili markesovski rečeno:zašto nema rata u Vašingtonu? Zato što u Vašingtonu nema američkih ambasada. IBM tehnologija propranog mozga uzela je svog maha, to je sigurno. Ipak je u prošlosti, barem kod nas, postojala mala tampon zona i tračak slobode koji je bio dovoljan da se demistifikuju svi oblici autokratske šizofrenije.

Tako ovih dana imamo prilike da čujemo kako vladar ne spava ni dva sata, kako je smrtno predan svom poslu. Tek poneka kifla tokom dana, ostalo se svodi na krv, znoj i suze. Toliko smo postali paranoični da, i prilikom jutarnjeg rituala pišanja, iz šolje iskoči ON, upozoravajući nas da tog dana moramo da damo sve od sebe kako bismo došli do cilja. Svedoci smo prekidanja novinara, vikanja na novinare, a zatim izvinjenja i darivanja jabuka, i sve je to postalo sastavni deo drame koju ON i te kako zna dobro da vodi i režira. Nakon te pozorišne predstave, dolazi do frenetičnog aplauza, publika zadovoljno izlazi iz sale da pozdravi i poljubi svog jasnovica i putovođu. Tako ovih dana možemo da čujemo ono što nismo čuli do sada – da u poslednjih hiljadu godina niko nije uradio ovo što ON radi; od tvrdoglavog, namćorastog i uličnog dobacivanja: e, neću da povećam plate i penzije! do rečenica tipa: zašto mi Srbi uvek radimo ovo, zašto mi Srbi uvek moramo nešto da pokvarimo, zašto smo mi Srbi tako uvek naopaki? Ispredavao nam je ON kratku istoriju od Karađorđa do njega. Pre njega vladao je viševekovni mrak.

Kao artiljerijska podrška ovim nebulozama jednog ludaka prednjači televizija Pink, dovodeći u studio gotovo uvek iste analitičare koji su nakon međunarodne konferencije tri sata u živom programu urlikali od sreće i stvarali kult naše najveće pobede u istoriji. Srećan Vam 14. decembar! Zapamtite 14. decembar, 14. decembar, to je proces! Više nam ne piše u ličnim kartama tačan datum rođenja. Mi smo se svi rodili 14. decembra! Ući će u svaku školu, zaviriće pod svaki sto, okrečiće svaku bolnicu, procvetaće bašte. Sve će to biti očišćeno, uređeno, a autoputevi u rekordnom roku biće izgrađeni. Koliko kilometara autoputa? Koliko ON bude hteo, a možda baš i neće, ako se zainati. Zato je valjda bolje ćutati. Šta ako se ON iznervira? Tišina tamo!

Možda je nama dodeljena uloga onog crnca iz kviza, da iz pat pozicije posmatramo proces preko malih ekrana i divimo se tom najvećem uspehu u našoj istoriji.

Kim Džon Un, vladar Severne Koreje, nestao iz javnog života čitavih četrdeset dana što je izazvalo pravu histeriju među njegovim sunarodnicima. Na kraju, ispostavilo se da je bio podvrgnut operaciji i u javnosti se pojavio nasmejan sa štapom u ruci. Ne daj Bože, da ON nestane na jedan dan. Šta bismo mi sa procesom?

Ivan Novčić