Progonjeni progonitelj
Foto: 
Ulrich Joho

Progonjeni progonitelj

"Sredstva borbe protiv spoljnih neprijatelja su uvek bila instrumenti tiranije kod kuće" - Džejms Medison

Ništa ne može jednoj naciji da skrene pažnju sa neposrednih, svakodnevnih i stvarnih problema sa kojima se suočava kao zdrava doza ksenofobije. Strah od svega što dolazi sa strane, ili čak mržnja prema svemu što dolazi sa strane, ostavlja čoveku, i zajednici u kojoj obitava, ekstremno mali manevarski prostor za borbu protiv domaćeg ugnjetavača. Sama ideja da je drugde još gore nego ovde, i da je ovde grozno jer smo prepušteni sami sebi i okruženi zlonamernima i neprijateljima, otupljuje oštricu koju  jedno društvo mora da ima kako bi se suprotstavilo tiraniji.

Kod nas je ksenofobija poprimila takve razmere da je maltene postala glavna odlika karaktera našeg naroda. Svaka pritužba na loš kvalitet života kod nas, dočekuje se odgovorom: "A misliš da bi ti drugde bilo bolje? Vidi ove dekadentne nesrećnike iz Amerike, Engleske, Nemačke...itd. Oni ne znaju da žive, oni su roboti, pojela ih dekadencija, jedu plastiku, sklapaju gej-brakove, oni su robovi kredita i propagande". Čak i kad bi sve te tvrdnje bile tačne, bile bi irelevantne u odnosu na činjenicu da se ovde živi ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva.

Istina je, međutim, da u vreme kada je svet postao globalno selo (eto jedne otrcane fraze), niko ne može da opstane sam, a da bi opstao u društvu mora da se prikloni većini i da stane na stranu jačeg. To je jednostavno tako. Ne može Srbija da postoji mimo vremena i mimo tokova. Srbija je jedna mala, siromašna, i gotovo beznačajna zemlja koja može da opstane samo ako pruži ruku pomirenja ostatku sveta.

U ksenofobičnim i zatvorenim društvima, u kojima vladajući aparat pokušava da se održi na vlasti širenjem opšte paranoje, i mržnje prema svemu sa strane, rađa se i poseban tip vladara.

Nisu nam, iz istorije, nepoznati vladari koji su sprovodili tiranjiju nad sopstvenim narodom, kako bi sačuvali režim, sakrili od svojih podanika činjenicu da se drugde živi bolje i, na posletku, sačuvali svoje sopstveno mesto neprikosnovenog vođe. Ovaj tip vođe pati od jednog vrlo specifičnog sindroma koji ćemo, za potrebe ovog teksta, da nazovemo Progonjeni Progonitelj. To je paranoična ličnost koja u svemu vidi opasnost po sebe i svoju vladavinu, ona ne preza ni od čega kako bi otklonila svaku potencijalnu opasnost. Ovakav vladar, drži svoje podanike u stalnom strahu od inostranih neprijatelja, zlonamernih država i stranaca svakojakih vrsta. On sve radi sam jer ni u koga nema poverenje. On bez dvoumljenja smenjuje svoje saradnike. Sklon je teatralizmu i izlivu emocija koji za cilj imaju da pokažu njegovu ljudsku stranu i izazovu emotivnu reakciju kod onih nad kojima vlada. On veruje da mu svi rade o glavi i da je sam i bez podrške; svi su mu krivi, ne uviđa sopstvene greške jer veruje da je svaka kritika zlonamerna. On veruje da je progonjen i zato progoni sve i svakog na koga posumnja da mu radi o glavi ili da se sa njim ne slaže. On neprekidno priča o sebi; kod njega je sve lično i on je centar svakog problema i svakog rešenja. On vlada po principu kadija te tuži, kadija ti sudi; svaki ishod zavisi od njegove volje.

On boluje od manije gonjenja i svim sredstvima pokušava da se bori protiv napada, koji su najčešće proizvod njegove uobrazilje, jer je već preduzeo sve mere da otkloni svaku mogućnost za kritiku i da liši neistomišljenike prilike da slobodno iskažu svoje neslaganje. On je kao antiteza Don Kihotu - juriša na fantomske neprijatelje,  ali bez poetike i pravde koju simbolizuje Servantesov junak.

Staljin je, na primer, išao toliko daleko da je noću izlazio u vrt oko Kremlja i brojao svoje statue u strahu da ih neko ne ukrade. Istovremeno nije prezao od najstrašnije odmazde prema svima na koje je posumnjao da ga na bilo koji način ugrožavaju.

Pred kraj života je verovao da ga doktori truju, a pošto su svi doktori koji su bili zaduženi za održavanje Kobe u životu bili Jevreji, on je svoju mržnju prema svojim doktorima iskalio na celoj semitskoj rasi i započeo kampanju sistemskog istrebljivanja ruskih Jevreja. Opasno je zanemariti kapacitet za uništenje koji ovakve ličnosti imaju. Gotovo svi veliki tirani patili su od ovog sindroma... Ali, da ne nabrajamo.

Naravno, u državi kao što je naša, koja ipak nije izolovana od sveta i zaparložena u sopstvenim granicama, čija budućnost uveliko zavisi od volje međunarodne zajednice i inostranih partnera, i koja donekle funkcioniše kao parlamentarna demokratija, ovakav tip vladara nema uslove da svojoj paranoji pusti na volju i da se u potpunosti prepusti alteregu progonjenog progonitelja. Kod njega je ovaj sindrom u latentnoj fazi, ali to ne znači da potencijal ne postoji.

Na nama je da prepoznamo progonjenog progonitelja i da mu stanemo na put, da ga sprečimo da dođe u poziciju apsolutne vlasti. Jaka opozicija, slobodna štampa, građanska neposlušnost, otvaranje prema svetu, sve su to efikasni protivotrovi za toksičnu vlast. 

Ivana Gajić

Komentari

Komentari