Različitosti

Svet u kome živimo je sve samo ne jednostavan. Ako se okrenemo oko sebe, ili pogledamo unazad kroz vekove, jasno je da su najteži posao imali ljudi koji su na bilo koji način odskakali od proseka. Biti napredan ili videti dalje i bolje od drugih bilo je nedopustivo. Nije to samo karakteristično za ljudski rod. Čak se i životinje grupišu na sebi svojstven način, i očekuju da se članovi društva pridržavaju nepisanog kodeksa ponašanja.

Ako oslušnemo glasove velikih svetskih sila biće jasno kako tvrde da se bore za zaštitu svog nacionalnog interesa. To u stvari znači da štite način na koji žive, rade i razmišljaju. Svi ostali koji imaju drugačiji koncept življenja njima su trn u oku. Kad te velike globalne priče svedemo na običnog čoveka i njegovu sudbinu, videćemo da se ništa bitno ne razlikuje. Od samog početka života roditelji nas uče šta se sme, a šta ne sme, šta je prihvatljivo, a šta nedopustivo. Objašnjavaju nam da moramo da se ponašamo kao i drugi ljudi, kako ne bismo služili za podsmeh ili bili nepoželjni u društvu. Biti različit znači biti opasan. Različitost se doživljava kao napad na sistem vrednosti većine.  

Mnogo puta su napredni naučnici bili proglašavani ludima. Oni su primoravani da javno priznaju svoju grešku, a ako to nisu hteli da učine bili bi pogubljeni, ili na drugi način kažnjeni. Ni danas se suštinski ništa nije promenilo. Više se ljudi (zvanično) ne pogubljuju zbog svojih ideja, ali se na sve druge moguće načine onemogućuju da šire svoje znanje. Naročito je opasno praviti „proboje“ tamo gde međunarodne korporacije imaju svoje interese. Mnogo je tih zavera o kojima se samo priča, a dokaza ili nema, ili nisu dostupni. Ipak i bez toga imamo dovoljno primera u svojoj svakodnevici gde se vidi potreba većine da one druge vraćaju „na svoje mesto“.

Iz svega toga se nekako izvodi zaključak da čovek može da bude svoj, ali to uglavnom mnogo košta. Skoro je nemoguće biti mimo sveta. To nikako ne znači da treba ići ni protiv sebe, jer onda naši životi ne bi imali svrhu. Živeli bismo poput marioneta. Zato je bitno umeti praviti ravnotežu. Neki bi to nazvali glumom, ili foliranjem, ali su to za mene previše grube reči. Svoj život treba živeti tako da ne bode oči drugima. Pri tome možemo da radimo skoro sve što želimo. Ako odolimo potrebi da idemo naokolo i agresivno pričamo protiv tuđih uverenja onda možemo skoro sve da uradimo po sopstvenoj volji. To naravno ne znači da treba ostati gluv i slep na sve, već da ne treba dizati revoluciju ako se nešto može postići evolucijom. 

Goran Janjić