Restitucija 30 godina nakon pada berlinskog zida - Vojislav Došen

Restitucija 30 godina nakon pada berlinskog zida

Ova tužna priča počinje davne 1945. godine kada su komunisti revolucijom osvojili vlast u istočnoevropskim zemljama, uključujući i Jugoslaviju. Iako je Staljin na Krimskoj konferenciji februara 1945. saveznicima obećao fer i demokratske izbore u zemljama istočnog bloka, to se ipak nije dogodilo. Izbori su bili šarada, ono što imamo i danas 70 godina posle. Boljševici su „organizovali“ izbore i od tada pamtimo pojam „ćorave kutije“ čime su u to vreme kršili diskreciju prilikom glasanja, uz prethodni teror koji su sproveli kako bi zastrašili političke protivnike i neistomišljenike. Ugledne građane su bez razloga privodili, mučili, a dobar deo streljali bez suđenja. Uz pakao koji je priređen neistomišljenicima, intelektualcima, trgovcima i zemljoradnicima, uglednim građanima sledila je pljačka privatne imovine. Imovina je oduzimana po kratkom postupku, bez suđenja i bez milosti. Građani su izbacivani na ulicu često bez ičega, zabranjeno im je čak i pravo na rad i dostojanstven život. Proglašeni su za narodne neprijatelje i građane trećeg reda. Nažalost naslednici poniženih i opljačkanih i dan danas u Srbiji imaju taj status, građani trećeg reda.

Inspirator besomučne pljačke bio je komunista Moša Pijade. Sledi njegova izjava, koja se i dan danas čuva u Arhivu vojnoistorijskog instituta u Beogradu u fajlu Štaba vrhovne komande (JVUO) – , pod oznakom K-12, 30/12

„Potrebno je zato stvoriti toliko mnogo beskućnika, da ovi beskućnici budu većina u državi. Stoga mi moramo da palimo.

Pripucaćemo pa ćemo se povući. Nemci nas neće naći, ali će iz osvete da pale sela. Onda će nam seljaci, koji tamo ostanu bez krova, sami doći i mi ćemo imati narod uza se pa ćemo na taj način postati gospodari situacije. Oni koji nemaju ni kuće ni zemlje ni stoke, brzo će se i sami priključiti nama, jer ćemo im obećati veliku pljačku.

Teže će biti sa onima koji imaju neki posed. Njih ćemo povezati uza se predavanjima, pozorišnim predstavama i drugom propagandom. Tako ćemo postepeno proći kroz sve pokrajine.

Seljak koji poseduje kuću, zemlju i stoku, radnik koji prima platu i ima hleba, za nas ništa ne vredi. Mi od njih moramo načiniti beskućnike, proletere. Samo nesrećnici postaju komunisti, zato mi moramo nesreću stvoriti, mase u očajanje baciti, mi smo smrtni neprijatelji svakog blagostanja, reda i mira“

Činom pljačke i oduzimanjem ljudskih i građanskih prava političkim neistomišljenicima, tadašnja Jugoslavija odrekla se osnovnih civilizacijskih tekovina i postala država gde privatna svojina nije svetinja i osnovno ljudsko pravo, pored prava na život.

Nažalost Srbija i dan danas, više od 70 godina posle, nije napravila diskontinuitet niti se svrstala u svet civilizovanih država po ovom pitanju.

1989 je pao berlinski zid, gotovo sve zemlje istočnog bloka se po hitnom postupku oslobađaju boljševičkog jarma te po automatizmu donose Zakon o restituciji, odnosno vraćanju opljačkane imovine i taj posao uspešno završavaju za kratko vreme još početkom devedesetih.

Srbija je devedesetih krenula drugim putem, a to na svojoj koži osećamo i danas. Dolaskom Miloševića je napravljen kontinuitet sa KPJ, nastao je SPS. Društvena imovina postaje državna i time se omogućuje njen promet. Tada opljačkana imovina iz davne 1945, umesto da se vrati pravim vlasnicima prodaje za bagatelu. Prodavale su se vile (prodaju se i sada), fabrike, poljoprivredno zemljište, stanovi… Za primer ako ste bili (a i sada) bliski vlasti mogli ste kupiti stan u centru Beograda za npr. 100 maraka na 30 godišnjih rata. Naravno stan koji ima svog originalnog vlasnika.

Dolazi 2000-ta. U programu DOS stoji da će u setu prvih donetih sistemskih zakona biti i Zakon o restituciji. Naravno zakon se odlagao zbog pritiska tajkunskih lobija i SPS-e.

Godine 2006. je kao kompromis donet Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama. Od ovog momenta kreće diskriminacija jer dolazi do podele na građane prvog i drugog reda. Pomenuti, tzv. crkveni zakon je korektan i fer, ali ne važi za građane.

Godine 2011.je konačno donet Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju koji važi za ”smrtnike“ tj. ostale građane. Iako zakon u svojoj preambuli favorizuje naturalnu restituciju, tj. vraćanje imovine u naturi što je korektno i za državui za građane, slede članovi zakona koji kažu koja imovina se ne može vratiti u naturi. Ako se dobro prouči zakon, kao i uputstva Vlade RS. Gotovo ništa se ne može vratiti u naturi. Famozno obeštećenje, kao i sam zakon predstavlja legalizaciju pljačke iz 1945. Dakle, za obeštećenje se čak ne može reći niti da je mizerno ni bedno, ali će to naše građane koštati 2 milijarde evra nekog novog zaduženja. Mi potomci oštećenih predlažemo rešenje koje neće ništa koštati naše građane, a državi ostvariti profit. Država na apele oštećenih građana ćuti 8 godina.

Da bi bilo jasno, zašto je ovaj „građanski“ zakon diskriminatorski i kosi se sa našim Ustavom, navešću primer. Ako građanin A potražuje stan u centru Beograda koji vredi 100.000 evra i ako je imao ludačku sreću da ga neko nije „otkupio“ za 100 maraka, on dobija svoj stan koji na tržištu vredi 100.000 evra i to je korektno. Ako građanin B potražuje isti takav stan u vrednosti 100.000 evra, a stan jeotkupljen (a takvih slučajeva je oko 90%) njemu sledi sledeća matematika: 2 milijarde evra je predviđen budžet za obeštećenje i to u državnim obveznicama sa rokom dospeća 12 godina! Maksimalni iznos koji može da naslednicima bude isplaćen je 500.000 evra. Računa se koeficijent, kada podelimo 2 milijarde evra sa ukupnim dugom koji je npr. 20 milijardi evra. Računanjem dobijamo da će iznos za vraćanje biti oko 10%! na 12 godišnjih rata! Na primeru stana u centu Beograda dolazimo do toga da će naslednik B za stan dobiti 10.000 evra, odnosno 70 evra mesečno 12 godina, dok naslednik A dobija 100.000 evra i to odmah. Ovo se zove diskriminacija.

U Srbiji je registrovano oko 400.000 naslednika otete imovine. Važno je napomenuti da oteta imovina nije pripadala predratnim tajkunima i ratnim profiterima već uglednim građanima kao što su gradonačelnik Beograda g. Miloš Savčić, (Jedan detalj iz života;Po povratku u Srbiju odlazi na odsluženje vojnog roka. I ovde njegov život još jednom doživljava obrt. Pada na praktičnom delu ispita za oficira, na kome je dobio za zadatak da obeleži trougao na terenu jer zadatak rešava na inženjersko-traserski način, umesto po vojnim pravilima. Zbog toga je morao da produži vojni rok i otkaže ugovor sa francuskim inženjerom Ajfelom, koji mu je ponudio saradnju na izgradnji Ajfelovog tornja).Porodica Milutina Milankovića i mnogih drugih. Ta imovina je sticana generacijama i u pojedinačnom iznosu ne iznosi ni promil vrednosti nekog današnjeg tranzicionog milionera.

Godine 2017. udruženje građana Oteto-Prokleto uz pomoć nevladine organizacije UZUZ i g. Save Manojlovića prikupilo je potpise 30 narodnih poslanika opozicije te podnela inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti ovog nakaradnog zakona. Ustavni sud, po običaju drži inicijativu u fioci.

Tražimo da se ukine pomenuti zakon, a zakon koji važi za crkve i verske zajednice izmeni u naslovu, te važi za sve, što je i po Ustavu. Naime crkveni zakon predviđa da se u situaciji gde nije moguće vratiti originalnu imovinu, da druga imovina iste tržišne vrednosti jer se na taj način ne pravi diskriminacija građana. Drugi benefit zamenske restitucije je što se izbegava zaduženje građana za 2 milijarde evra, a treći je tržišno orijentisan, jer državna imovina kojom se raspolaže za bagatelu, a daje se u zamenskoj restituciji ulazi u tržišne tokove, te se na nju plaća porez i novac ulazi u budžet.

Valja napomenuti da direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić u medijima tvrdi da smo, u sprovođenju ovog zakona, lideri u regionu. Za naslednike i potražioce otete imovine svi mediji su zatvoreni, te se njihova strana priče ne može čuti. Izugla oštećenih istina je drugačija, na kraju prošlo je 74 godine.

Posledice nerešavanja restitucije, odnosno, Ustavom garantovana prava na privatnu svojinu i kontinuitet u nasleđivanju danas se jasno vidi u otimanju imovine naših građana od strane privatnih izvršitelja. Jasno može da zaključi sličnost između 1945. i 2019.

Vojislav Došen