Rodomrzački gnev

Da je kojim slučajem na Stolovima kod Kraljeva planirana izgradnja džamije ili velelepnog objekta pod pokroviteljstvom Vatikana, veliki broj desničarskih organizacija uložile bi protestne note. Istovremeno, branitelji, domobrani, borci za ljudska prava i poštovaoci svega onoga pored čega ne stoji pridev srpski, pojurili bi sa transparentima i parolama kako je u Srbiji fašizam u modi. Kosmičkom brzinom stali bi ispred kamera, u odbranu manjina i manjinskih grupa, kao i zahteva da se svakom obezbedi pravo na versku slobodu. Pravo na versku slobodu najviše bi branili pljuvači Srpske pravoslavne crkve. Kakav paradoks!

Najava postavljanja krsta na Stolovima iziritirala je mnoge. Naročito kada je u pitanju ekonomska računica. Postoji i ona druga strana medalje. Kakva god to bila budalaština, niko nema dokaze da je izgradnja krsta planirana da se pravi novcem iz budžeta. To su uglavnom donacije, a donacijama se u zube ne gleda.

Jedno je dobronamerna kritika crkve od strane svojih vernika, koji su zgroženi i zapanjeni činjenjem i nečinjenjem Žičke eparhije, a drugo je rodomrzački gnev koji, uglavnom, oni koji se izjašnjavaju kao nevernici i ateisti, bezdušno prosipaju u javnost. To prosipanje i pljuvačina po crkvi nije nikakav odraz zdravog razuma, već iskorišćavanje jedne nebulozne akcije da se popljuje po svemu što čini identitet jednog naroda. U Kraljevu, recimo, lokalni televizijski novinar, jedan od protagonista ideje zastarelosti crkve i njene korelacije sa fašizmom, jedan od neviđenih boraca protiv religije kao simbola primitivnog i prevaziđenog, jedan od onih koji smatra da je vera kočničar okretanja naroda prema životu, nekoliko je puta bio štićenik neuropsihijatrijskog odeljenja. Kakav paradoks! Takvi nas udaljavanjem od vere okreću životu.

U Kraljevu se održavaju tribine koje opominju na kvazisekularnost u Ustavu, a teokratiju u praksi. Sasvim je izvesno da vam, danas, prilikom zapošljavanja na nekom javnom konkursu, niko neće tražiti člansku kartu pravoslavne crkve. Sasvim je izvesno da člansku kartu neke od vladajućih partija hoće. Možete da budete pljuvač crkve koliko god hoćete, egzistencija vam neće biti ugrožena. Ako, ipak, pljujete po vlastodršcima, postoji šansa da postanete državni neprijatelj broj jedan. U jednoj kraljevačkoj osnovnoj školi Savinog imena, tamošnji direktor naredio je da se prekreči improvizovana freska Svetog Save, koju je naslikao nastavnik likovnog vaspitanja. Na kraju, ostao je doživotni direktor, i uspeo da uposli dva svoja sina. Niko mu zbog toga nikad nije zamerio. Da je kojim slučajem prekrečio lik današnjeg premijera, teško da bi ostao na tom mestu. Gde je tu teokratija? Svetski smo prvaci u mnogim oblastima, ali u prosipanju gluposti smo neprevaziđeni. Često se iza maske građanizma krije autošovinizam. Ustaljena je praksa da su sa postpetooktobarskom histerijom bolje prolazili pljuvači srpstva, nacionalne istorije, vojske i crkve, nego oni koji to nisu radili. Nesretni rodomrsci uvek pogrešno usmere svoj plotun, uglavnom tamo gde nešto počinje na srb-.

Naravno da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoji hohštapleraj, kao što postoji u svakoj instituciji. Nemoguće je da ga zaobiđe bilo koja religijska ustanova. Nema ničeg spornog u tome da je crkva u velikoj meri odnarođena od svojih vernika. Gotovo da više i nije tajna da postoje određeni cenovnici i tarife za usluge koje vrše sveštena lica. Ispred Patrijaršije nalazi se takav vozni park, čovek bi pomislio da se održava skup najbogatijih ljudi u državi. Pojedine vladike ponašaju se kao opštinski činovnici, na mnogim mestima ne obaveštavaju vas o promeni paroha, ne postoji prisan kontakt, ni korektan odnos sa svojim vernicima. Autor ovog teksta se lično uverio u to. Na mesto njegovog paroha došao je sveštenik koji je uveo obavezan cenovnik za vršenje usluga. Njegov odnos prema vernicima hladan je kao između komunalnog ćate i običnog građanina. No, on je taj problem rešio tako što danas slavski kolač nosi u jedan manastir kod Čačka. U njemu se nalaze božji ljudi, melem za svakog vernika koji želi se upozna sa pravim vrednostima crkve.

Kao verniku, moja godišnja donacija crkvi često je ravna nuli. Ona zavisi isključivo od moje dobre volje i otvorenog srca. Možda banalno zvuči, ali crkva vam danas ne zavlači ruku u džep. Slobodno možete da odete na liturgiju, nema kamera koje snimaju svaki vaš pokret, crkvena porta otvorena je za sve, ne traže vam člansku kartu, niti se mnogo raspituju o vašoj lojalnosti. Sa druge strane, jedan deo vaše zarade koja ide u republički i lokalni budžet obavezna je za sve koji su zaposleni. Prosečni zaposleni građanin slije godišnje u lokalni budžet i do sto hiljada dinara. I pored toga, u biblioteci vam traže da platite godišnju članarinu; za pozorišnu predstavu, da biste gledali poluamatere, traže vam i do 500 dinara. Sve svoje manjkove lokalna preduzeća nadoknađuju povećanjem cena svojih usluga. Duplo golo. Vernik ili nevernik, najbolja preporuka vlastodršcima je da postanete partijski barjaktar. Gotovo cele odborničke grupe prvo se namire radnim mestom u javnom preduzeću, a onda se igraju provincijske politike. Narodni neprijatelji su građanima gurnuli feudalizam u ruke, a sebi i svojim porodicama ostavili blagodeti komunizma. Sa osiguranim budžetima, trudničkim radnim vremenom i karakterističnim bahatostima, to su one parazitske institucije koje nisu u stanju da za pola veka naprave školu, vrtić ili bolnicu. Zašto tako nešto očekivati od crkve, čiji su prilozi dobrovoljni?

Kada su se postpetooktobarske zveri dogovarale kako da izvrše reformu u vojsci, nisu išli metodom racionalnosti i modernizacije. Prvo šta su uradili, istopili su naoružanje u Smederevskoj železari. Takav je stav i prema crkvi. Rodomrsci, iako paradoksalno zvuči njihova briga i nebriga za crkvu, ne žele da učestvuju u njenoj reformi. Oni bi da je ugase. Otuda i odgovor na pitanje zašto ne reaguju kada se u Gračanici lomi krst i pale crkve, a nariču i lamentiraju nad oskrnavljenim džamijama.

Veliki broj tzv. pljuvača sebi je dao odrednicu ateista. Ateista je zapravo onaj koji sumnja u postojanje božanskog. Prava definicija njihovog duhovnog stanja nije ateizam, već neznaboštvo. Neznabožački rodomrzački kordoni smrti seju autošovinizam i mržnju prema svom narodu i njegovim obeležjima. Zato ih u verbalnoj agresivnosti ne treba poštedeti.

Ivan Novčić