Samo da rata ne bude

Ko rat želi deca mu ga u kući imala. To je uvek ono od čega polazim kad diskutujem o toj temi. Temu naravno ne možemo birati usled bombardovanja spinovima svaki dan, sat, minut, sekund...

Jer, šta je uopšte rat? To bi trebalo da je fizički sukob dve interesne grupe oko istog cilja, ili možemo to i da nazovemo direktnom demokratijom, možda čak i poštenija nego ova koju imamo, bar iz ugla da u ratu glupa većina ne mora da pobedi i postoji još po neka stavka koja se tu računa. Većinu sukoba u istoriji izazivali su vladari, političari, religije i žene. To su neki osnovni subjekti, ali samo prividno, u sve i jednom ratu, cilj je isti, a to je otimačina, osvajanje prostora i resursa, kao i roblja. Paleta povoda je veoma šarolika, ali suština i dalje jeste da je motiv najniži ljudski poriv - grabež. U prirodi, pored čoveka, samo je mravlja zajednica još poznata po tome da vodi ratove organizovano. Kažu da je za rat potrebno da ga dvoje želi i biće ga, ali ja se ne bih složio sa tim. Iz prostog razloga ne verujem da je Srbija želela da ratuje sa Austrougarskom, a ipak je dobila rat, a to je samo jedan od bezbroj primera. Tako da lako zaključimo da je za rat dovoljno jedna strana da ga želi i rat ćemo i imati.

Ovih dana ratne teme ne prestaju da se vrte u naslovima pisanih medija, internet portala, elektronskih medija i vesti na televiziji, mada, nije mi namera da se sad osvrćem na taj spin fenomen. To jasno proizvodi razne odgovore na to, u vidu protesta, straha, širenja pacifizma ili otvorenih poziva na rat.

Da se razumemo, rata ne da neće biti, nego je svetlosnim godinama udaljen od nas, ali sve to i pored zdravog razuma većine, kao i prepoznavanje ovog spina nije dovoljno da i dalje strah ne rukovodi razmišljanjima i većina to doživljava kao da mi već jesmo u ratu. Ne, nismo, i nećemo ni biti. Kolonija nikad nije sama sa sobom ratovala, pa neće ni sad.

Najupečatljiviji su pacifistički pozivi javnom mnenju da se ne pristaje na rat, uz jasan stav, da nikome ne pada na pamet da ide u rat. Jasno je da podržavam takav stav i uvek ću, na osnovu proživljenog i šta nam je rat doneo... Ali rat, ne odbrana.

Mi smo odavno dresirani da ne razmišljamo, već da kao stado, idemo utabanim stazama onih koji su mislili umesto nas. Pa tako umesto da razlučimo šta je to rat (kad dve strane ulaze u sukob iz nekog interesa), a šta je to odbrana (primoranost na učestvovanju u sukobu, iz razloga opstanka, a ne nekog osvajačkog cilja) i na osnovu toga gradimo po potrebi ili pacifističku svest ili rodoljubnu. Ne, mi sve svodimo pod jedno te isto. Očekivati da nejač zaštiti država koja ne postoji, vojska te države koja ne postoji, policija te države, koja je u funkciji kerbera režima, više je nego idiostski. Nemamo na koga da se oslonimo, sem na sebe.

Pacifizam, ta tako primamljiva ideja, slatka kao ostvarenje sna i nade, u zavisnosti od okolnosti može da spase naciju, ili da je uništi, ili bar bude u izdajničkom i zločinačkom statusu prema njoj. Da bi znali kad je šta moramo da razlučimo šta je to poziv u rat, a šta poziv na odbranu. Mi smo imali već ratova i ratova poslednjih 30 godina i ni jedan se po nas nije slavno završio, što zbog izdaje, prodaje, nadmoćnijeg neprijalja, što zbog zle namere. Elem, nećemo se podsećati svega toga, sem krajnjeg ishoda, a on (sem na primeru Republike Srpske) je poplava izbeglih i ubijenih. U svakom ratu, stradaju civili i nejač. Misli li neko, da bi manje stradali da nije pružen otpor i kolika-tolika zaštita? Pa ne bi, naravno, imamo bolna iskustva iz dva svetska rata, gde god nije bilo vojske da brani tu nejač, bilo je zločina, a od okruženja je samo zavisilo koliko će monstruozni biti, a kompletno okruženje, nadmetalo se u tome ko je kreativniji.

Uvek postavljam pitanje ljudima, koji nisu spremni da brane deo našeg naroda (što je inače veoma popularno poslednjih godina), da li bi oni očekivali od ostatka svog naroda da brani i njihovo dete ako se nađe u realnoj ratnoj opasnosti od napadača, ili bi se složili sa svojim mišljenjem, kako to nije moralna, etička i nada sve ljudska potreba ostatka surodnika, naroda, nacije? Po čemu je ono dete u Kosovskoj Mitrovici manje vredno od svog deteta? Sad više nismo u domenu da li smo za rat ili protv, rat već imamo. Nikad narod nije birao hoće li ratovati ili ne, već samo jedno - hoće li se braniti. Rat se nameće. O tome se, ako smo pacifisti, misli mnogo pre izbijanja i ruši se element u državi koji može da ga proizvede, a ne odbija se odbrana kad do njega dođe. 

Suština svega jeste da se mi ne pitamo mnogo hoćemo li u rat ili ne, već hoćemo li se braniti ili ne. Pacifizam, u tom slučaju, samo je destruktivni element, u službi dve stvari - jedna je kukavičluk koji time treba da se maskira, ili zla namera izdaje i poziva na genocid. Treće ne postoji, ma koji razlog ili opravdanje da se „nađe“ u političarima, lošoj politici i pogrešnim pollitičkim potezima. Kad se ide u odbranu nejači (ne teritorije, mada je i ona naravno važna), ne ide se u odbranu režima, ne daje se na popularnosti režimu i ne daje se legitimitet režimu. Ide se u odbranu nejači. Ako ne odbranimo ono dete na granici, granica vrlo brzo dođe do mog deteta.

Tako da, poštovani pacifisti po svakom ubeđenju, ne, ja ne pozivam u rat ovim činjenicama i ne sekirajte se, molitva u naslovu ovog teksta, obistiniće se, rata neće biti, nema razloga da se brinete o opravdanjima. Opravdanja su kao i povodi za rat, jednako u službi sakrivanja motiva.

Samo da rata ne bude, na sve pristajem... 

Boris Stupar