Selektivni humanizam i antievropska renesansa

Viši sud u Beogradu izrekao je meru šestomesečnog kućnog pritvora i nošenje nanogice Mladenu Vasiljeviću iz sela Sirča kod Kraljeva, jer je prošle godine, kako je zaključeno u postupku, izvršio težak oblik diskriminacije romske manjine, naloživši mu da uputi javno izvinjenje preko medija i drugih sredstava informisanja. On je na skupu u navedenom selu, koji je organizovan povodom glasina da će se izvršiti naseljavanje tzv. kosovskih Roma, izgovorio da ni zemljotres, ni poplave nisu degradirale Sirču kao najavljeni dolazak raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Tako smo u prilogu lokalne televizije mogli da vidimo uplašenog čoveka, koji je prema mišljenju suda izvršio krivično delo, kako se kaje zbog učinjenog; da je to izgovorio pod pritiskom snažnih emocija, pred velikom masom ljudi i da, sigurno, nije mislio tako. On se lično izvinio porodici Salvete Halili, koja je izjavila da su možda meštani mislili da su oni loši Cigani, ali da ne pripadaju takvoj grupaciji, već onoj grupi dobrih i poštenih. Krije se tu jedna maliciozna nit današnjih evropskih vrednosti, koja nam ne da mira.

Postoji nešto što zdravorazumskoj logici upada u oči. Prvo: konstantno korišćenje reči Rom, od strane uplašenih optuženika, i glasno insistiranje medija na tome, jer postoji bojazan da bi korišćenje druge odrednice upućivalo na vređanje i mržnju, dok se u samim intervjuima sa manjinskim grupama vidi da oni sami sebe zovu Ciganima. Drugo je bitnije, zastrašujuće i poražavajuće; kosi se sa svim principima zdrave logike. Naime, u prilogu je rečeno da je porodica Halili u Sirču došla nakon programa UNHCR-a o trajnom zbrinjavanju izbeglica sa Kosova i Metohije, odnosno, nakon 16 godina izgnanstva iz Prištine. Izgnanstva iz Prištine? Ko ih je progonio, oteo imovinu i 16 godina ih pustio da se snalaze kako znaju i umeju, bez sredstava za život, bez krova nad glavom? Zašto trajno zbrinjavanje nekoliko stotina kilometara od svoje kuće, ako se evropske vrednosti zasnivaju na humanosti i ako ona, ta zloglasna hijena, ima potpunu kontrolu nad tom teritorijom? Niko ne zna? Ali to nije pitanje za naše političare i zakonodavce, kojima je plivanje u evropskim vrednostima garantovana žuto-zvezdana dobit u vidu paušala i privilegija; to nije pitanje za sudije bez savesti, kojima u Ustavu piše da i ta teritorija na kojoj je izvršen progon pravno podleže njihovim presudama; to nije pitanje za nevladine organizacije koje su se okomile na bezazlenog seoskog govornika, čvrsto rešeni da mu zagorčaju život. To je pitanje za komesare, poput Johanesa Hana, jer mali, tranzicioni patuljak, zapravo, i ne sanja kakav bi bio odgovor evropskih zvaničnika. Tako je Sirča postala sinonim za rasizam, bivši predsednik mesne zajednice, zbog par nepromišljenih reči, sa uplakanim očima i tupim pogledom, diskriminator i fašista, a progonitelji iz Prištine, kao civilizacijska etnička metla, nagrađuju se grbom, državom, himnom, članstvom u UN, UNESCO i ko zna u još kakve organizacije, ali i krvavim šlagom na torti − spomenikom na centralnom trgu, još za života, bivšem američkom predsedniku koji zeva u nebo humane evropske civilizacije.

To je ta slika poražene Evrope i njene maske selektivnog humanizma, jer niko kao naši evropski svršanti ne liči na maskirane evropske komesare i lažne humaniste. Poznajem čoveka koji je vođa protesta protiv nezaposlenosti i za poštovanje ljudskih prava, a koji je, svojevremeno, isterivao radnike iz ustanove u kojoj je bio direktor, samo zato što mu se nisu svidele njihove obrve. Kasnije, da bezobrazluk bude veći, pojavljivao se na naslovnim stranicama novina kao verni davalac krvi. Ista logika, isto razmišljanje, ista percepcija i pogled na svet− velika maska koja prikriva teror nad običnim čovekom i zdravim razumom.

Tragikomična evropska Srbija danas je apanaža prekonoćnim masterantima i budžetskim masturbantima, prilika da se na jednom bolnom procesu uživa u blagodetima koje imaju samo oni, i koje će u takvoj jednoj kafkijanskoj parnici preneti i na svoje potomke. Zato reči Ljubomira Micića, autora pesničke zbirke Antievropa, koji je, još pre skoro jednog veka, demaskirao taj sumrak rečima: svirepi humanizam, kreštava stara hijena, smrdljiva ajkula, naduvena žaba krastača, samoživa kornjača i odvratna kurva, koja širi trulež i smrdljivo raspadanje čovečanstva, čiji zadah hoće sve živo da poguši, ostvarujući paradoks − ubijanja čoveka u čoveku, opisuju to bezgranično licemerje i hipokriziju, i dobijaju na snazi još jače, ako imamo u vidu ove današnje kolone izbeglica koje tutnje Balkanom.

Ivan Novčić