Šesta flota petog oktobra

„Svako ima svoj svet“, govorio je jedan veliki srpski mislilac. Isto tako veliku misao prozborio je i jedan običan srpski seljak, ispijajući pivo ispred prodavnice Fontana u Milavčićima. On kaže: „Sinko, u životu nemoj mnogo da se očaraš, da se ne bi mnogo razočarao. Imaj meru u svemu.“ Na osnovu tih reči, samo posmatranje i kritika određenih društvenih pojava dolaze kao posledica subjektivnosti. Objektivnost je nešto najteže što čovek može sebi da priušti. Biti objektivan, to znači ne biti ozleđen niti nagrađen od strane predmeta koji se kritikuje, a ujedno i ne biti nemi posmatrač.

16 godina od 5.oktobra 2000. godine donele su razna tumačenja uspešnosti ili katastrofičnosti tadašnje revolucije i promene vlasti koja je pretila da dugo tiraniše svoje građane. Zato su i mišljenja podeljena na osnovu subjektivnosti. Lepota ili ružnoća puta kojim čovek ide određuje se prema posledicama koje je on imao nakon prelaska istog. Ukoliko je na cilj došao poderan i pocepan, sasvim je izvesno da o njemu neće misliti ništa dobro. Čini mi se da je u svemu tome filozofija revolucije koja je pojela samu sebe. A put kojim smo išli nije bio nimalo bajkovit kao što smo maštali. To ne daje za pravo onima koji su bili protivnici svega toga da kažu da je njihova vladavina bila bolja. U međuvremenu, mnogo toga se promenilo. Oni ljudi koji su bili u dva tabora više nisu isti ljudi. Mnogi nisu živi, a i oni koji su živi ima ih svuda, sa promenjenim statusom, ličnim opisom i popriličnom imovinom. Mnogi koji su govorili da jabuka pada na zemlju zbog gravitacije, da se Mesec okreće oko Zemlje i da je mera za težinu kilogram više to ne govore. Mnogi su se odrekli svojih načela i prihvatili tuđa. Crveni je prešao u žute, žuti je poplaveo, a plavi se stidi svega onoga što je govorio. „Samo budale se ne menjaju“, rekao bi naš predsednik, a narod se jedini nije promenio. Ostao je isto onako popišan i ogoljen kao što je i bio. U tom brlogu, više ne prepoznajemo ko je ko, pa nam svako tumačenje tog fenomena stvara zbrku u glavi.

Ružnoća 5. oktobra ne vodi nužno ka glorifikaciji onoga zbog čega je nastao. To su dve sasvim odvojene stvari. Radilo se o nagonu čoveka da pobunom promeni katastrofalno stanje i razočaranju onim čime je bio očaran. Zato su kritike prema 5. oktobru jače nego prema periodu pre njega. To je normalno, jer ne povređuje te onaj protiv kog si se borio, nego onaj kome si verovao. Ne dotiče te surovost tiranina, nego izdaja saboraca.

U prethodnih osam godina, u Srbiji je bez posla ostalo preko 600.000 ljudi. Ako tome dodamo njihove porodice, na crnoj listi našlo se gotovo 2.000.000 ljudi. To je bio tranzicioni genocid onoga što zovemo realni sektor. Ono što je trebalo da bude odskočna daska, pretvorilo se u rupu koja je povela skoro polovinu stanovništva u ponor. 5. oktobar je u običnom narodu, koji nije projektovao budućnost, nego rizikovao živote za viši cilj, imao junake sa Košara. Kada se sve stišalo, onda je nastupila Šesta flota, da svojim razornim dejstvom pokaže svrhu najveće političke prevare u novijoj srpskoj istoriji. Više se nismo delili na podržavaoce režima i njihove protivnike, nego na tranzicione dobitnike i gubitnike. Srpska ekonomija postala je jedan veliki koncentracioni logor, fabrike su pretvorene u Jadovno, a egzekutori hladni, doterani i počešljani.

„Koga rušiš?“, pitao bi 5. oktobra misteriozni čovek koji dolazi iz budućnosti vatrenog junaka ispred skupštine, dok ovaj baca baklju na svoje mučitelje. „Kako koga? Moje tiranine“, odgovorio bi mu ovaj žustro, sve dok mu misteriozni čovek ne saopšti da će oni i u narednih 16 godina biti sastavni deo svake vlasti i svi zajedno pod jednom šinjelom. Na sigurnom tlu ujedinjeni protiv naroda.

Ivan Novčić