Sjaj i beda sopstvene stražnjice

Za sinonime zadnjeg trapa često pominjemo reči kao što su: bulja, zadnjica, guzica ili dupe, reči koje se najčešće koriste u svakodnevnom govoru, kada želimo da označimo ovaj deo ljudskog tela. Ipak, ove reči smatraju se vulgarizmima, pa se preporučuje korišćenje odrednice stražnjica, koja je česta u zapadnom delu govornog područja srpskog jezika. Nakon definitivne odluke koju ćemo reč da koristimo, spontano dolazimo do problema značenja analnosti, a tim problemom bavi se psihologija dugi niz godina. Problemi analanosti izviru još u detinjstvu. Dete sa nespokojstvom otkriva da je ljudsko telo nesavršeno i strano. Otkriće koje najviše ponižava smešteno je u stražnjici, u rupi iz koje izlazi smrad, masa neprijatnog mirisa, neugodna i drugima i, konačno, njemu samom.

Zapanjujući prikaz analnosti pronalazimo kod Džonatana Svifta, kome je grozna bila činjenica da je nešto uzvišeno i lepo nerazdvojivo od animalnih funkcija. U jednoj njegovoj pesmi mladić objašnjava grotesknu protivurečnost koja ga razdire: Ne čudi me da mi se razum dere/ O, Celija, Celija, Celija sere! Tako mladić ostaje šokiran, između stanja zaljubljenosti i svesti o funkciji izlučivanja svoje drage.

I pored definisanja jednog dela tela, koji je označen u negativnom kontekstu, najčešće ćemo čuti kako treba sačuvati sopstvenu stražnjiicu, ređe glavu, a skoro nikad oči ili ekstremitete. I pored ogavnosti i, konačno, stvaranja odvratnog proizvoda, koji svoj put kroz ljudski organizam završava baš u predelu stražnjice, može se zaključiti da je ljudsko uverenje da je to najznačajniji  i najponosniji deo tela. Zašto je to tako, nije nam poznato.

U burnim vremenima, kada ništa više nije sigurno, očuvanje sopstvene stražnjice gotovo je prioritet. Nagon za očuvanjem sopstvene stražnjice ne bira sredstva u borbi koja je nedostojna ljudskog bića. Tranzicija to najbolje prepoznaje, jer ona, sa svim svojim užasnim i bljutavim izlučevinama, sa kandžama protiv kojih čovečanstvo ne vidi efektnu odbranu, godišnje odabira suvišnu količinu human resources, koju bez pardona baca na kolena, a ponekad bogami i sa terasa gradskih višespratnica ili novosagrađenih mostova mira i slobode. Da, Human resources, taj odvratni, nakazni, uvrnuti, fetišizirani izraz, koji od čoveka pravi duhovno obogaljenu beslovesnu masu, koja na neplodnoj pustari ima zagarantovano pravo samo na obrok iz narodne kuhinje, potpuno nespremna da odgovori zahtevima današnjeg zatvorenog sveta i sistema.

Sačuvati sopstvenu stražnjicu u vremenu tranzicionog genocida najveći je i najplemenitiji cilj ljudskog bića za koji se treba izboriti. Zato je zabrinjavajuća poplava lažnog humanizma, jer humanizam po pravilu zahteva odricanje i žrtvu. Lako je boriti se protiv neprijatelja koji ne nosi masku na licu, koji ne hipokrizira sa osmehom, sa slikom sveta koji je krojen po njegovoj meri. Čehov bi bio zapanjen surovošću konzumenata hipokrizije, pa bi čak bio spreman da prepravi blagu izopačenost svojih likova, poput Očumelova, ili tako očiglednu neempatičnost bezveznjaka koji okružuju nesretnog kočijaša Jonu Potapova iz pripovetke Tuga.

I tako hipokritični, u potpunosti smo spremni kao narod za Evropsku uniju. Tu nema dileme. Danas smo spremni da nosimo kese pune hrane nesretnim izbeglicama sa Bliskog istoka, da učestvujemo u prikupljanju pomoći za poplavljene, i za ljude koji su stradali u razornom zeljotresu, da budemo vredni davaoci krvi kada se ispred naših vrata pojavi sličica Crvenog krsta, da pogibeljno branimo interese ugroženih manjinskih i homoseksualnih grupa, da se zarad sretnije budućnosti odričemo jednog dela sopstvene teritorije, da nazivamo fašistima svakog ko drugačije misli, da budemo nepokolebljivi virtuelni tranzicioni borci. Tako nas uči savremena Evropa koja nam danas šalje milion evra, u cilju što dužeg boravka azilanata na tuđoj teritoriji, ili izgradnji stambenog prostora za raseljena lica na teritoriji na koju su izbegle, a ne na onoj na kojoj su živele vekovima, jer je lakše napraviti novu kartu Evrope sa etnički čistim prostorom. Tako nas uči Evropa da peremo savest. Sve do trenutka dok naša stražnjica ne bude ugrožena, sve do trenutka dok nam radno mesto ne bude ugroženo, sve do trenutka dok nas lično ne udari talas nepravde i tranzicione tirade. Onda zaboravljamo na okolinu, postajemo tranzicione zveri, saplićemo komšiju kako bismo prvi uzeli to parče hleba, saplićemo kolegu na poslu jer tamo može ostati samo jedan, varamo na ispitima, kupujemo radna mesta, postajemo partijski komesari sa ličnim ubeđenjem da činimo pravu stvar, vadimo mač sopstvenih interesa ne vodeći mnogo računa koga ćemo u tom pomahnitalom mahanju poseći, briga nas za očajnike koji pripadaju grupi suvišnih ljudi, gubimo sposobnost za više i plemenitije stvari, kao japi ugursuzi i bogomdani menadžeri sprovodimo neoliberalno ubijanje bližnjih, nekadašnjih sapatnika i bivših saboraca. Sloboda onda podrazumeva samo opstanak sopstvene stražnjice, i svi principi padaju u vodu.

Ako nam je to neka uteha, ili surova istina, svačija stražnjica na kraju završava u rupi dubokoj dva metra. Nema te sile koja to može da spreči. Na kraju, i pored tog svakodnevnog laktanja, niko od nas neće videti svoju sahranu. Na njoj će se naći samo oni koji nastavljaju kratak put daljeg očuvanja sopstvene stražnjice.

Ivan Novčić