Srpski paradoksi

Neumnost ljudska zasnovana na telesnom i lišena duhovnog i duševnog dara, u prostornoj i vremenskoj areni bez svetionika, na uzburkanoj pučini nasukala se na hridi paradoksa. Umislili da znamo, da možemo, da sve nam je dostupno, da slike koje promiču i reči koje ne pojmimo, one koje čujemo i druge koje čitamo postoje za nas i radi nas. I dok tonemo ne znamo zašto i čemu, prizivamo lažna božanstva i verujemo u izanđala proročanstva.

A paradoks je etimološki sve što je suprotno opšte prihvaćenom mišljenju. Često iznenađujuće i šokantno različito od uvreženih stavova. Vremenom, razvitkom društvenih odnosa, paradoks je dobio svoju plemićku titulu i u modernom značenju predstavlja predlog koji sadrži logičnu kontradikciju, pak razmišljanje koje bez izglednih mana dovodi do apsurda i najzad situaciju koja se protivi opšte prihvaćenoj intuiciji.

Nama su od drugih i tuđih paradoksa interesantniji oni koji se „mažu na leba“, tj. domaći, srpski paradoksi. Različiti od Rusoovih paradoksa koji su njemu draži od predrasuda, srpske paradokse srećemo svakodnevno u različitim oblicima. Najčešće su pilule nade bez ograničenja roka trajanja koje se uzimaju svakog dana, po više puta, pre, za vreme i posle jela. To je paradoks umišljenog bolesnika da leči ceo narod pilulama koje se doziraju putem medija. U teorijama paradoksa uveo bi se nov termin, umišljeni vrač, koji odgovara jednačini kontradikcija u stavu za manje zlo. Suštinski nedostatak mislilaca i teoretičara misli na domaćoj filozofskoj sceni, ne umanjuje retkost legitimnih umnih primera moralnih gromada, za koje se opet pitamo, kako da opstanu u svetu opscenih slika i nametljivihnavlakuša. Tek, više od polovine srpskog naroda svakodnevno ispija pilulu za večitu mladost, za igru koja traje, za neprestanost dok je svetog sokoćala i gomile programa jednog izlišnog postojanja svedenog na nerazgovetnu kolotečinu nebitnih zbivanja.

Sledeći srpski paradoks se protivi zdravom razumu što ga svrstava u sam vrh logičnih kontradikcija. Obuzetost negativnim ličnostima sadržana u slabostima duha, preciznije u nemogućnosti sagledavanja posledica kao graničnika konceptuelnih sredstava. Jer sve ono što ne treba da bude to jeste, a sve što jeste ne bi smelo da bude. Kao da smo rođeni na noge, a ne na glavu. Izvrćemo stvarnost i živimo u svom paralelnom svetu, nama prepoznatljivom jer je to jedini u kome mi prepoznajemo svoje norme ponašanja. Da, i taj nakaradni svet ima svoje norme. Usvajamo zakone za koje znamo da nećemo da ih poštujemo jer zakon je za ljude, a nepoštovanje od ljudi, eh da je Božiji, i shvatamo ih kao nekada društvenu svojinu, svačije ničije, može, a ne mora, ovako i onako.

I najzad paradoks ruganja. Kompletna politička elita, iz svih stranaka, ko manje ili više, svako na svoj način, rugaju se i obezvređuju i nipodaštavaju ovaj narod. Svojim rečima i delom. Ponižavaju nas, a dovoljno je da svako od vas vrati film unazad i nađe pregršt primera gde je bio ponižen. Pomenimo ipak neke, nije na odmet, koji nas se sve zajedno tiču: primanje plata i penzija u dva dela kao da dvodelno radimo, rok za plaćanje računa na dva do tri dana od dobijanja računa, čekanje u redovima u zdravstvu i drugde, poigravanje sa omladinom, ispitima, diplomama, šegačenje sa bolesnima i hendikepiranima, ruganje umetnicima, sprdačenje sa sportistima, omalovažavanje onih koji bi da rade, kažnjavanje sitnih riba i sportsko vraćanje u vodu krupnih, obezvređivanje izumitelja, stručnjaka i heroja, blaćenje junaka, prljanje žena, uništavanje dece, strmoglavo opadanje nivoa kulture.

Paradoks je drugo ime za Srbiju. Tako nas zovu oni koji nam se smeškaju i tapšu nas po ramenima, kojima se klanjamo i zovemo ih prijateljima, paradoks je u nama dok gutamo bljuvotine i laži, paradoks je u srži ovog sistema koji decenijama jede svoju decu, žrtvuje najproduktivnije i uništava smele. A paradoks nad paradoksima je prećutno povinovanje.

Dragan Pajović