Stari i novi

Kao da su izbori nešto novo. Kao da i do sada nismo bili u grozničavom raspoloženju i večitoj dilemi: kome pokloniti svoj glas? Onda se naprežemo, ujedamo za usnu, prorokujemo i cepidlačimo, kunemo i kidamo svoj nervni sistem. Pedeset procenata populacije otprilike zna ko je taj ko bi mogao da preuzme odgovornost za zemlјu. Druga polovina smatra da oligarhija, koja je odavno zauzela svoju poziciju, nije vredna cepanja njihovih cipela do biračkog mesta.

Postoji više slojeva glasačke filozofije. Politika, koja se ovde pretvorila u nezasitu aždaju, stvorila je kolone smušenih koji neumorno trče za potkreplјenjem sopstvenih interesa. To je sloj koji se lakta i gura u uskim prolazima stranačkih prostorija kako bi što pre zauzeo svoje kraljevsko mesto. Drugi sloj, smatrajući sebe intelektualnom gromadom, češka prokislu bradu držeći se svojih principa. To su samo ideolozi, sve do trenutka dok se ne ukaže prilika za uskakanjem na neko ministarsko mesto. Onda je onaj koji ih je stvorio Bog. Ideologija se rastura u paramparčad sitnih čestica sebičluka. Treći sloj je najsiromašnijeg obrazovanja, ali su čestitiji od ova dva prethodna. On se rukovodi principom: „Majku mu ebem, ako dadnu pare za bikove, ću glasam z'ove“. I to je poštenije. Oni nemaju rezervni plan. A tek oni koji nikako da izađu iz svoje kože. Sa večitom borbom između moralnih i ovozemaljskih zakona, lutaju stranputicom očekujući da neko drugi umesto njih pretvori vodu u vino. Naravno, u škripcu smo. Zašto bi to bilo novo? Ovo nije vreme revolucija. Onda nam ostaje demokratija koja nas godinama razbija o stene korporativnog kapitalizma. Može li ona da menja sebe? Kakvog li paradoksa! Ona se samo pretvara u neki drugi oblik. Metastaza demokratije.

Mnogih smo se nagledali. To su stari prekaljeni borci za ustoličenje svoje zadnjice u udobnu fotelju. Ima ih kao kusih pasa. Transformisana pozicija i obezglavljena opozicija. Količina bezobrazluka kojima se služe nisu još zabeleženi na Gajgerovom brojaču idiotizma. Novih nema. Ili smo izgubili osećaj da osluškujemo i da prepoznamo. Zašto bi ih uopšte bilo? Oni koji su ušli u kolotečinu sistema ne odustaju. U razrađenom su sistemu. Preziremo ih, a ordiniramo po njihovim zakonima i pravilnicima. Energiju ionako trošimo na darove iz kontejnera. Smrt, pa ona i nije neka. Gori su strah i siromaštvo.

Kada se okrene krug nade i očekivanja, uvek sve dođe na isto. Svesno ili nesvesno, voljno ili nevoljno prihvatamo onaniju mozga. Nude nam seme tikve novog vremena. Oni, sa kojima smo već jednom sadili.

Ivan Novčić