Superhik ponovo jaše

Poslovni odnos, bilo kakva vrsta saradnje, pa i emotivni odnos bračnih drugova, zasniva se na poverenju. To je ustaljena praksa, koja nimalo ne može da se ospori. Kada se pojavi kap sumnje u odnosu između dva subjekta, dolazi do preispitivanja svega onoga što je ranije posredovalo između njih. Omaške i nesretne okolnosti su moguće, ali je nemoguće da više verujete tuđim rečima, nego svojim očima.

Mogućnost da na loto-skandalu, koji je televizija uživo prenosila, izađe broj 21, bila je ravna odlasku na Mesec uz pomoć trotineta. Ipak, predstavnici Narodne lutrije Srbije bili su uporni u dokazivanju da se samo radilo o tehničkim problemima, koje je izazvao čovek zadužen za grafički prikaz. Ta neubedljiva odbrana izazvala je lavinu smeha prisutnih novinara, tako da je ovaj slučaj još više dobio na svojoj ogoljenosti.

Autor ovih redova nema dilemu. Sasvim je jasno da iza skandala sa loto brojevima stoji dobro organizovana, uniformisana, frivolna i okupana državna mafija, koja to radi godinama. Pljačka se ponekad isplati. Zašto pored drumske, građevinske, prosvetne i univerzitetske, ekološke i bankarske, ne bi postojala loto mafija? Mafija ne daje intervjue, ne brlja po kontejnerima, ne prosi novac ispred supermarketa, ne ide u narodnu kuhinju, i ne eksponira se u javnosti. Ona je uvek tamo gde su mračni haustori, i gde milionski iznosi služe za bakšiš. Možda ih je neko i posavetovao da je pametnije kraduckati nego krasti veliku količinu novca, ali mafija po prirodi pohlepna, ipak, ne može da odoli uplatama tromilionskog auditorijuma, jer količina novca koja njoj stoji na raspolaganju nije za šalu. Mafija zna da su mnoge velike pljačke ostale nekažnjene i zaboravljene, a hulje koje pre tranzicionog koitusa nisu imale ni za kartu do Male Moštanice, danas su ugledni biznismeni i poreski obveznici, koji plivaju u legalnim tokovima.

Živimo u vremenu anarho-komunističkog postmenstrualnog sindroma. Institucije koje su državne, i koje se finansiraju isključivo od narodnog novca, gotovo su privatizovane od strane političkih partija. Kada posetite pojedine državne institucije ili ustanove, imate jebeni utisak kao da ste im došli u goste na slavu, kao da im je tu narodnu imovinu ostavio neki daleki predak u nasleđe. Ne postoji nikakva transparentna, nezavisna, ni jasna unutrašnja kontrola, koja bi raskrinkala pljačku veka, ona koja bi bila narodna, a ne partijsko-pešadijski puk, sa pojedincima ogrezlim u koruptivnu delatnost.

Radi se o savremenim tranzicionim Superhikovima, koji znaju da loto listiće uplaćuje, uglavnom, grubo rečeno, sirotinja. Superhik je veoma mudro pronašao ekonomsku računicu. Pljačkati bogate i davati siromašnima nije naročito pametan potez, ne zato što je enormno bogatih mnogo manje u odnosu na siromašne, već zbog činjenice da bogatima treba pojedinačno više uzeti para, da bi se nahranila čitava armada tranzicionih nesretnika i gubitnika koji nestrpljivo stoje u redu pred narodnom kuhinjom. Zato je obrnuti proces po prirodi mudriji, jer bogati donose zakone, raspolažu resursima, imaju garantovano monopolističko tržište, političku zaštitu, i njihov uticaj je zastrašujući. Zato se Superhik odlučio da uzima od siromašnih, malo po malo i neosetno, preko kašičice, iz koje se bogatstvo preliva u jednu ogromnu vreću.

Epilog ove velike sramote zavisiće od veličine igrača koji su u tome učestvovali. Kao što samo naivan čovek može da poveruje da je neko poput Miškovića i Kosmajca zreo za zatvor, tako i u ovom slučaju pojedini mediji i premijerov Gebels sa Pinka završiće propagandni posao. Krupnim igračima može sve da se desi, ali zatvor nikada. Na kraju će najviše nagrabusiti neki čobanin-operater koga će najviše kazniti, a velikim igračima napisaće se prijave za saobraćajni prekršaj, jer su tog dana nepropisno parkirali automobile ispred Narodne lutrije Srbije. Tako se to radi u tranzicionoj Srbijici, sa tranzicionim Superhikovima.

Ivan Novčić