Foto: 
Zoran Petković

Tvrde stolice i žitka politika

Jedna od mojih smešnijih uspomena iz vojske bili su časovi gađanja u kasarni Trsat u Rijeci. Zastavnik Vranješ, hronični alkos, postrojio je nas, uniformisanu bandu od desetak dokonih bilmeza, da iznese problem koji je narušio ugled "Je-Ne-A" u njegovim očima, a bogami i u crvenom, nabubrelom nosu. Ostaci vojničkog pasulja koji su prošli kroz probavni trakt nekog od nas završili su - o, užasa! - mimo za to predviđene rupe u čučavcu. Njegov živopisni, motivacioni i edukativni govor tekao je otprilike ovako:

- Ma, jebalo ga krušno zrno ko se ovdje posra'. Pa lijeva noga na lijevo stopalo, desna noga na desno stopalo, rupa na rupu i - promašaja nema!

Od tada su prošle decenije, ali mudra reč mog zastavnika ostade uklesana u sivomaslinastu mudrost naše armije. Promašaji su se događali u vođenju ratova, u ideologiji koja je preko noći zamenjena kao iznošene SMB gaće (ali uz očuvanje "čvaraka" i "žbunja" na epoletama), ali preciznost u popunjavanju rupa dovedena je do savršenstva. Pogotovu rupa u sećanju... Sećanju na vreme kada je naša "prva sila na Balkanu, četvrta u Evropi" na Otvorenom prvenstvu Zapadnog Balkana u ratničkim igrarijama jedini bod osvojila za sudijskim stolom u Dejtonu. Sećanju na kolone izbeglica koje su u traktorima jurile za tenkovima koji su trebali da ih brane. Sećanje na mafijaše koji su, voljom političara, bili nadređeni školovanim oficirima. Školovane oficire koji su u Akademiji učili da će "naoružani narod" uvek pobediti okupatorsku vojsku, a onda su ih poslali da osvajaju teritorije natopljene mržnjom...

OK (ili - харашо!), ratovi 90ih su izgubljeni jer su se naši ondašnji političari, zajedno sa petokrakom i "politikom miroljubive koegzistencije" odrekli i principa nestvrstanosti. Princip da podjednako sarađujemo i sa Istokom i sa Zapadom, zamenjen je inadžijskim brkanjem u oko i jednima i drugima. Dok su se Hrvati (uz "Danke, Dojčland") klanjali Nemačkoj, a Šiptari i Alijaneri šenili Amerima, "Srbija se savijati neće" bila je je parola kojom je bračni par Milošesku osvajao teritorije pod dedinjskim parketom, gubeći teritorije pod srpskim stanovništvom. Pri tom su slali telegrame podrške pučistima koji su Jeljcina želeli da zamene Staljinom (2. издание), ostaviviši zemlju prvi put u istoriji bez ikakvog saveznika (a i moderne PVO džebane). Krutost kičme je dobra kao karakterna osobina pojedinca. Isti simptom u koštanom predelu koji spaja glavu i dupe Velikog Vođe male zemlje, kod naroda najpre izaziva orgastično ushićenje, a onda shvati da spinalna erekcija završava bolnom penetracijom - bilo u rane sa ratišta, bilo u prazan džep preživelih.

U to vreme, u udobnom vazelinskom okruženju debelog creva ondašnjih vlastodržaca, pilili su se sadašnji. Poučeni iskustvom, setili su se onog narodnog "umiljato jagnje 2 ovce sisa", pa su, brže bolje, zadudlali i vladarima NATO patka (ne, nije slovna greška) i Velikom Tvrdom Putinu. Uspeštnost "blow-joba" (ili "сисаљнае работе") potvrđena je dvostruko: i prilivom tvrde valute sa Zapada, i prilivom još tvrđeg oružja sa Istoka. Oralno umeće je nagrađeno ljubavlju, ali kao u svakoj ljubavnoj seriji zaplet mora kad tad da se desi.

Najpre se u ljubavnom trouglu javi ljubomora. Zapadni Otelo počne da broji poklone koji su stigli sa Istoka, da zagleđuje da nisu previše lepi i da li su dovoljno humanitarni. Onda Veliki Volođa pošalje ambasadora da presliša Brn-brn i napiše sastav "šta je premijerka htela da kaže". Onda naš Veliki ode da vežba junačku desnicu (iliti Desanku) sa instruktorom rukovanja Velikim Trampom. Potom pošalje svog Malog Pevca da otpeva splet ruskih borbenih nekom Rusu. Onda nam sa Zapada dođe mali žuti Amer  da nas podseti na našu staru mudrost "da s jedno dupe ne se sedi na dve stolice"... A onda desetak dana kasnije kaže da ipak nije baš tako mislio!

Čekaj, a možda je dvosed na dve stolice ipak moguć? Zar nije Tito decenijama skupljao medalje u tom sportu?

Pa, ima jedna vrlo bitna razlika. Nekad je zemlja koju je branio zastavnik Vranješ bila baš na granici Istoka i Zapada. Danas su NATO pačići (vidi prethodnu napomenu o slovnoj grešci) odgegali daleko od nas na istok. Ma koliko se trudili da čujemo umilno brundanje moćnog ruskog medveda iz daljine, pačija graja je svuda oko nas. Naravno, to što su Donald Dak i Donald Tramp imenjaci, nikako ne znači da i mi treba da se pridružimo gakanju! Međutim, onoga trenutka kada razmak dve stolice premaši dimenzije našeg organa za sedenje, moraćemo iz sedećeg položaja da pređemo u čučeći. A tada dolazimo do časova obuke sa početka teksta - "jedna noga na jednu, druga na drugu...". Samo se plašim da će, uz umeće političara koji nas vode, u tom trenutku cela zemlja postati - umazani čučavac.

Komentari

Komentari