U naše vreme

Uprkos tome što nam se obrazovanje temeljilo na postulatu o napretku čovečanstva,  skloni smo da verujemo u devoluciju i degeneraciju. Možda zbog toga što nam je sadašnjost teška i bljutava, a budućnost nas deprimira, prijemčivi smo za ideje o zlatnom dobu, nekadašnjem dostojanstvu, uspehu i bleštavilu. Pogled u prošlost je, međutim, pre tužbalica za izgubljenim rajem nego uvid u to u čemu smo napredovali a u čemu, opet, zastranili – i šta bismo mogli da uradimo da to promenimo. To se odnosi na privatni život koliko i na javni.

Mi smo, naime, strašno nezadovoljni vremenom u kom živimo i generacijama koje su u njemu rođene. Na svoju decu, ili generaciju svoje dece gledamo kao na goste s druge planete koje ne možemo razumeti. To su stvorenja rođena sa procesorima i hard diskom umesto mozgova; zato su računarski pismena već kada se rode. Uši su im srasle sa slušalicama kojekakvih Iphoneova i MP3456 playera. Oči su im mutne, što od buljenja u ekrane svih oblika i rezolucija, što od zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Imaju hipertrofirane palčeve, kojima, brzinom neuhvatljivom ljudskom oku, kuckaju po gedžetima.

To su deca patvorene stvarnosti, koja boju dobijaju u solarijumu umesto na suncu, mišiće u teretanama umesto nošenjem džakčića sa cementom ili cepanjem drva na nečijem ranču. Oni se ne druže, oni vise na fejzbucima i tviterima; oni ne idu napolje – nego igraju igrice, oni se ne pesniče muški, časno, oni nose noževe i pucaljke, oni ne čitaju, oni slušaju lošu muziku, oni su površni, nemaštoviti, razmaženi, nesamostalni, oni su dobili sve „na gotovo“, oni su bahati, bezobrazni, bez osnovnog vaspitanja, oni su tupavi, socijalno hendikepirani, oni ne poznaju život, oni nisu udahnuli svet. Oni nisu visili celog dana na ulici, delili se na tabore, gađali se kestenjem, igrali fudbal ispred zgrade, šetali po školskom kad on igra basket, drhtali pred njenim roditeljima, učili da sviraju gitaru sami, dok prsti leve ruke ne zarade plikove.

Njima je lako, oni su dekadentna, propala, beznadežno osakaćena generacija. Oni su surovi prema slabijima, siromašnijima, prema autsajderima. Njih učitelji ne gađaju kredama i ne opauče tu i tamo, vaspitno,  onim velikim drvenim pravouglim trouglom, za geometriju, po leđima.

Mi smo njihovi roditelji. Naša generacija ih je spartanski obučavala za surov svet u kojem će živeti, pa ih je upisivala u muzičku školu, na tenis, džudo, fudbal, jezike, slikanje, pevanje, ples, karate, glumu. Ili, možda, digla ruke od njih jureći za novcem. Mi smo im kupovali patike i odeću koja ih neće razlikovati od druge dece, mi smo ih podsticali da se socijalizuju, da se uklope, da budu kao sav svet. Mi smo im govorili da idu u društvo; mi smo im govorili da stiču iskustva; i mi smo im rekli da se sklanjaju od čika koje daju bonu, da nađu nekog da ih prati, da se isprse ili da se sakriju, da istaknu atribute, ili da se povuku, da smršaju, da se isprave, da se druže, da...

Bar neko vreme, njihova sreća i njihovi planovi zavisili su od našeg odobravanja. Mi smo ih takođe učili pobuni i otporu onome što im se ne sviđa, bilo kao podsticaj, bilo kao objekt te pobune.

Neka ih. Nismo mi bili ništa bolji od njih, samo nam se sada, sa distance koja našem detinjstvu daje izgled žućkaste, zamućene fotografije, sve čini lepšim. Bili smo usamljeni, bili smo neshvaćeni – oni imaju društvene mreže. Bili  smo autsajderi – oni imaju mogućnost da pronađu bar jednu srodnu autsajdersku dušu; oni bulje u kompjuter, mi smo buljili u TV, „Bravo“, „Rock“. Oni se povezuju lakše nego mi, ostaju mladi duže nego mi, sanjaju duže nego mi. Povezuju se lakše i brže, ispunjavaju dokolicu jednostavnije, mrze se i mlate kao što smo se i mi mlatili, samo po drugim osnovama.

Sećate li se naočarca, debele, štrebera iz svog razreda? U naše vreme nisu imali nikakve šanse;  bili su predemet podsmeha, često i surovosti, bez izuzetka - kao i onaj trapavi kojeg niko nije birao u tim. I onaj Rom. Nikad nismo upoznali hipraktivno ili dete sa autizmom, Daunovim sindromom, cerebralnom paralizom. Za nas, to su bili kreteni, idioti. Znali smo da moramo da nađemo službu, oženimo se ili udamo i smirimo. Znali smo da odrastanje znači odustajanje od snova, odricanje, uranjanje u jednolične, besmislene dane, gojenje, alkoholizam, pecanje, slikanje ili vez iz hobija, pravljenje torti za decu, palačinki, sulceva.
Da smo imali preimućstva modernih tehnologija sigurno bismo se njima služili. Da smo mogli drugačije, to bismo iskoristili.

Oni danas imaju mogućnosti da upoznaju život i svet mnogo jednostavnije nego mi; da saznaju ono što ih zanima brže, da se povežu neposrednije, da probiju ledeni užas prvog susreta lakše, da nauče kako se šta radi, da upoznaju različitosti, smešne i tužne. Imaju mogućnost koju mi u mnogo čemu nismo imali – da biraju sami. Lakše im je nego nama.

Nije li u tome smisao napetka? Da bude lakše odrasti u čoveka? Biti čovek?

Iva Radović