Veliki rat u očima malog čoveka 1

Časni sude,

Moje ime je Milisav Miloradović, rođen 1876., meseca juna, majka mi je pričala da je to bilo četrnaestog, dok crkvene knjige kažu jula petnaestog, u selu Makovište, zaseok Mašići podno Povlena. Imao sam svršenu školu, ženu i petoro dece, a u ranijim ratovima sam i čin zaradio, iako nisam mnogo borbe video.

Tih dana kada je započela mobilizacija, kući sam ostavio ženu i decu sa starima. Kada sam se javio, metnuli su nam u ruke one čojane uniforme, one mlađe dali su na nekakvu vežbu, dok su nas starije, što smo se tukli sa Turcima i Bugarima, odmah poslali za Valjevo. Tu sam raspoređen pri Užičkom 4. pešadijskom puku.

Od tad sam bio prvo na Ceru. Kisnuli smo, prolazili kroz blato i šančeve jureći ka vrhu. Gledao sam moje Ere kako padaju k'o snoplje. U rovu nisam plakao, da ne poplašim ove mlađe, plakao sam kad bi jurišali. Vikao i plakao, gledao pocepane stomake, otkinute ruke, polomljene glave...

Sve tako do Mačkovog kamena. Tu sam kažu ranjen. Ja se toga, Časni sude, ne sećam. Ostao mi je samo jedan veliki ožiljak iznad levog uveta.

Kada sam se oporavio, već smo morali napustiti Valjevo. Onako, sa čalmom oko glave. Počeo sam se povlačiti sa pukom, dok nam komanda ne kaže dosta. Opet Jovo nanovo, smrt u vazduhu, na plotovima, šumarcima i utrinama. Od našeg puka ostalo je pola.

Sve sam te jade nekako preživeo, čak i čin poručnika zaradio, ali sam zamalo umro kad sam ono u Jadarskoj Lešnici video ljude pečene na ražnju, žene i decu vezane žicom, iskopanih očiju, rasporenih trbuha, udova probijenih bajonetima. Poželeo sam samo da pobegnem kući, da dohvatim ženu, decu i starce, pa pravo među bukve i borove na Povlen! Reč nisam do kuće progovorio. Do 1915.

Odmor mi je kratko trajao. Ništa od toga što sam video u kući nisam pominjao. Sve sam nekako tamo ostavio. Molio sam i Boga da im regimente ne krenu po selima u planini, kao što su to radili pokraj Drine. Onda smo se samo povlačili. Svaki dan marširali ćuteći. Nismo morili jedni druge pitanjima o kući. Dosta nam je ljudi prilazilo i oborenih glava koračalo iza nas. Cokula nije bilo, samo se sećam da mi je žena još onomad spremila presvlaku, vunene čarape i par novih opanaka. Uniforma stara...

Milutin Marinković